BOŽIDAR ZEČEVIĆ: Mesta za večnu vatru za branioce Beograda 1915 i dalje nema

Još ne mogu da shvatim da su Srbija i Beograd dozvolili da obeležavanju epohalnog nacionalnog događaja, kakva je stogodišnjica Velikog rata 1914-1918, pristupe bez monumentalnog spomenika našoj nacionalnoj epopeji i kolektivnoj žrtvi celog jednog naroda.

Odbrana Beograda 1915. godine bila je međaš ove istorijske vododelnice, događaj koji su drugi narodi i njihove prestonice, poput Pariza i Moskve, davno ovenčali lovorom i večitom vatrom. Srbija i Beograd nisu.

Nisu odredili ni uredili simbol nacionalne žrtve i slave. Ne znam zašto. I ne znam šta je onolikim vladama i gradskim upravama kod tolikog bacanja para i proslava i praznovanja stajalo na putu da podignu memorijal od državnog značaja, dostojan znak kulture sećanja, pijeteta i zahvalnosti. Ničim se ne može opravdati taj veliki greh Beograda i Srbije.

Postoje, doduše, obeležja na teritoriji grada koja na taj greh ukazuju. Prvi je monumentalna Spomen-kosturnica na Novom groblju, delo ruskog vajara i ratnog veterana Romana Nikolajeviča Verhovskoja, koju je 1931. podiglo i najvećim delom finansiralo Udruženje rezervnih oficira Kraljevine. Sam kralj Aleksandar, iako je došao na osvećenje, imao je sasvim drugačiju ideju o mestu i formatu nacionalnog spomenika - bio je to Mauzolej na Avali, zamišljen u duhu jugoslovenstva i idejno recikliran od nekih megalomanskih Meštrovićevih projekata („Vidovdanski hram"), koji i danas stoji više kao beleg Aleksandrovom bankrotu nego neznanom srpskom junaku iz Velikog rata. Nušić, koji se usudio da kritikuje Aleksandrov naum, dobio je od kralja jasan odgovor: ili tamo ili nigde! U godini u kojoj je ubijen, Aleksandar je, sa srebrnim masonskim čekićem u ruci, položio temelj avalskog mauzoleja. I kada je Tito s njega sastrugao natpis da mu je ktitor bio Aleksandar Prvi, kralj Jugoslavije (Broz ga je samo jednom posetio!), mauzolej je nastavio da služi istoj, propaloj ideji.

A kompleks Verhovskoja s kosturnicom na Novom groblju zaista pleni svojom snagom. Dominiraju srpski vojnik (koga kao da je oživeo naš sjajni vajar Živojin Lukić), srpski (a ne jugoslovenski) grb i autentični top zaliven bronzom nad skršenim germanskim orlom. Ovakav sadržaj nije davao mira onim Jugoslovenima koji su se borili pod znamenjima tog orla i tada ga još nosili u srcu, i baš ti su ubeđivali Aleksandra da spomeniku nije mesto na jednom od beogradskih trgova, nego na Novom groblju, i to uz periferijski, istočni zid, u zatrpanom Laudanovom rovu. Njihovi potomci, sada starosedeoci kruga dvojke, i danas ponavljaju to isto; kosa im se diže na glavi od pomisli na srpske podvige. Inače, spomenik Verhovskoja trebalo je da se postavi ispred Studentskog doma (kralja Aleksandra) u Aleksandrovoj ulici, iza Vukovog spomenika. Digla se lavina protesta protiv lokacije memorijala i cela beogradska javnost stala je uz autora Spomen-kosturnice Verhovskoja i dekana Tehničkog fakulteta prof. dr Branka Popovića, Branislava Nušića, pa i brojna udruženja starih ratnika, koji su za spomenik tražili centralno mesto u gradu. Jok! Aleksandar je bio neumoljiv. Tako je nacionalni spomenik skrajnut. Ostao je teško pristupačan i gotovo nevidljiv. Da bi se do njega uopšte došlo od glavnog ulaza u Novo groblje, treba na mapi tražiti 64. parcelu i onda pešice ići kroz grobljanske aleje dobrih dvadesetak minuta, da bi se na kraju stiglo do kosturnice, koja stoji zamandaljena dok se od nadležnih pismeno ne zatraži ključ. Ne kažem, memorijal je dobro zaštićen i održavan, ali šta to vredi kad mu se teško može prići i kad za njega i ne zna većina današnjih Beograđana.

Isti je slučaj s pločom, popularno nazvanom „šajkača", i skromnim obeležjem koji su podignuti na Dunavskom keju, u Ulici Mike Alasa (pređe Banatska) u spomen na branioce Beograda, majora Dragutina Gavrilovića i njegov istorijski govor. Ploča i reljef vajara Kolje Milunovića postavljeni su tu 1988, da bi posle deset godina bili devastirani pod čudnim okolnostima. Tek 2013. ovaj skromni beleg je obnovljen, ali se u međuvremenu svud oko njega raširio kompleks teniskih terena „Novak", tako da su ploča i reljef danas slabo vidljivi i zagrađeni kompleksom sasvim drugačije namene. Da, postoji i nemački spomenik koji je hrabrom srpskom protivniku podigao feldmaršal August fon Makenzen 1915, podalje od nemačkog spomenika Nemcima, a oba se nalaze na rubu Košutnjačke šume. Gest dostojan poštovanja, ali ne i pažnje nadležnih, koji su Makenzenov stubić obnavljali nadgrobnim pločama sa obližnjeg groblja (?!) pa kad su se zbog kolaj rabote ploče ubrzo odvalile, mogla su se na drugoj strani pročitati izbledela imena pokojnika. Naša posla. Ako se izuzme potpuno zapuštena spomen-ploča pred negdašnjom kosturnicom kod Crkve Ružice, koja jedva odoleva zubu vremena, bilo bi to sve što smo uspeli da uradimo za naše heroje za celih sto godina. Sramota! Večita vatra postoji preko Save i posvećena je žrtvama agresije NATO-a, što je za svaku pohvalu, ali ne rešava naš problem. Ostaje, dakle, samo memorijal Verhovskoja na Novom groblju. Kao i srpski vojnik i top, i on teče svoj vek odgurnut iz života Beograđana.

Rečju, ovaj spomenik neopravdano je sklonjen i, umesto da je postao nacionalno svetilište, svedoči o našoj gluposti, lakomislenosti i samouniženju. I to je osnovni razlog što ni danas nemamo pravi memorijal 1914-1918, nego svoje godišnjice obeležavamo na Vidu i Zejtinliku, tamo gde naša grčka braća čuvaju i štite naše svetinje. Nema govora, spomeniku i kosturnici treba vratiti prvobitnu namenu i odrediti im dostojnije mesto u centru srpske prestonice. Najbolje tamo gde se istorija i stvarala i gde su branioci Beograda, vojnici i dečaci, krvlju natopili svaku stopu srpske zemlje. To je prostor oko Kule Nebojša u Donjem gradu, koji danas zjapi potpuno neuređen i vapi za bilo kakvom urbanističkom idejom.

Tu je, zajedno s memorijalom odbrane Beograda, mesto večne vatre srpske istorije. Taj večiti plamen, koji bi se video sa svih strana, iz vazduha i s puteva, s mostova i najvećih reka ovog dela Evrope, goreo bi na istorijskom, tradicionalnom ognjištu Beograda, na kapiji istoka i zapada. Svako ko dolazi u Beograd, video bi ga i mogao bi iz daleka da mu se pokloni. Tek tu, gde je dobro trijumfovalo nad zlom, zaživele bi opet istorijske reči kojima je 1915. major Gavrilović napunio srca svojih junaka pred poslednji juriš:

„Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao!"

NE PROPUSTITE:

STO GODINA U BEOGRADU