26.04.2017. 15:08
Duška Jovanić

DUŠKA JOVANIĆ - CRVENI I JA: Kad su komunisti bili u modi

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

Đanđakomo Feltrineli, ekscentrični milanski izdavač, bio je označen kao jedan od prvih zastupnika oružane borbe protiv sistema, koja će se u Italiji, pa i u čitavoj Zapadnoj Evropi pretvoriti u otmice, atentate, pucnjave i izazivanje masovnih nesreća i ubistava

Iako su kroz istoriju mnogo puta pobeđivali oni koji su se usuđivali da prkose mnogo čemu, a najviše zdravom razumu, ipak je taj 14. mart 1972. bio jedan od onih datuma koji će postati istorijski. Ne toliko što je označio početak ultralevog nasilja koje je preplavilo Italiju sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, već možda više zbog pogibije jednog čoveka koji kao da je svima želeo da pokaže da onaj ko ima razloga da živi ima zbog čega i da umre.
I, ma koliko je smrt bogatog milanskog izdavača Đanđakoma Feltrinelija, romantičnog anarhiste i ekstravagantnog diverzanta, predstavljala svojevrsni životni, pa i literarni paradoks, bilo bi gotovo nemoguće ne poštovati odvratnost prema nasilju i pronalaziti bilo kakva opravdanja za terorizam, iako je s vremenom postalo jasno da je u nebo odleteo neko ko sigurno nije bio obučen da ubija, mada je verovao kako dinamit može imati odlučujuću ulogu u menjanju sveta.
Za Feltrinelija, bliskog prijatelja Če Gevare, koji je delovao pod ilegalnim imenom Osvald, bilo je to revolucionarno vatreno krštenje. I ranije je učestvovao u akcijama u kojima se nije reskirao život, već samo zatvor, ali ovog puta je hteo da dokaže kako je spreman da postavi bombu koja će, dižući u vazduh dalekovod u Segrati, nadomak Milana, s lica zemlje zbrisati i sve društvene i svetske nepravde, budući da je bio protagonista pobune koja je počela da potresa Italiju, što se moglo i bukvalno tumačiti jer su se njeni ideolozi uglavnom eksplozivom borili za svoje ideje i neko drugo, bolje društvo.
Stvari su, međutim, krenule u drugom pravcu. Eksplozija je bila toliko jaka da je Osvaldova noga odletela daleko od mesta zločina nad državom koja mu se više nije sviđala, dok je njegovo telo ostalo da leži tamo gde će ga pronaći novinari i policija.
Da li je Feltrineli bio suviše nestrpljiv ili samo nespretan i trapav vojnik revolucionarne istorije, pogotovo što je u prethodnom istražnom postupku bio proglašen nepopravljivim, gotovo infantilnim zanesenjakom?
Ipak, ovaj ekscentrični milanski izdavač bio je označen kao jedan od prvih zastupnika oružane borbe protiv sistema, koja će se u Italiji, pa i u čitavoj Zapadnoj Evropi pretvoriti u brojne otmice, atentate, pucnjave i izazivanje masovnih nesreća i ubistava.

Rađanje „Crvenih brigada"
Godinu dana posle Feltrinelijeve pogibije, italijanska javnost je saznala za debeli dosije koji je Antonio Amati, istražni sudija iz Milana, podneo javnom tužiocu o „tajnim subverzivnim udruženjima koja su formirana kao oružane bande na krilu levice s ciljem da Italiju ubace u vrtlog nasilja". Na udaru su se tada našle dve terorističke grupe, sa svega četrdesetak ljudi. Prva je bila „Grupa za partizanske akcije" Đanđakoma Feltrinelija, dok je drugu, „GAP", predvodio Renato Kurčo, siromašni sociolog iz Trenta, budući sef „Crvenih brigada". Ovaj dokument je značajan i zbog precizno utvrđenog datuma kada su rođene „Crvene brigade", koje će pod zvezdom petokrakom krenuti u „borbu protiv postojeće kapitalističke vlasti, organizovati otpor i uspostaviti novu proletersku državu".
Za „brigadiste", Feltrinelijeva smrt predstavljala je nešto herojsko i uzvišeno, pa nije čudo što su bili šokirani i zaprepašćeni kada je Kuba odbila da primi osam zatvorenika koje su „Crvene brigade" imenovale kao zamenu za svoj prvi veliki plen - sudiju Marka Sozija, pogotovo ako se zna da je famozni Osvald imao običaj da s Fidelom Kastrom igra košarku.
Mada se obično uzima da su „Crvene brigade" i njima bliske terorističke grupe u Italiji i drugim zemljama Evrope izašle iz burne '68, kao i da su svi ti mladi buntovnici bili saborci u jednoj neuspeloj svetskoj revoluciji, ipak su u italijanskoj javnosti dugo podgrevane nedoumice ko je stvarno stajao iza njih. Da li su to bile vlasti, koje su s njima htele da kompromituju tada vrlo snažnu parlamentarnu levicu, ili možda KGB, neke zemlje socijalističkog lagera, pa čak i jugoslovenska Udba, kako bi se zaplašili samosvojni italijanski komunisti koji su bez dozvole iz Moskve postigli istorijski kompromis sa italijanskom, pa i međunarodnom buržoazijom.

Pozovi Tita zbog otmice
Pošto je Renato Kurčo na brojnim suđenjima iznosio viziju Italije kao države koja ne treba da se svrstava ni uz Ameriku ni uz SSSR, već treba da se poveže s drugim nacijama Sredozemlja, ubrzo su se pojavile spekulacije šta je „Crvenim brigadama" bila mustra - Titova Jugoslavija, Homeinijev Iran ili Gadafijeva Libija.
Lider italijanskih socijalista Betino Kraksi je izjavljivao kako se „brigadisti" obučavaju u Čehoslovačkoj i u sovjetskim vojnim bazama i da Kurčo nije nikakav njihov šef, već je to misteriozni „drug Stari" iz Pariza, da bi se, kada je spektakularno otet Aldo Moro, tadašnji predsednik vlade, Đulio Andreoti obratio Josipu Brozu kao najkompetentnijem da interveniše ili kod svojih službi ili kod Gadafija.
Italijanska štampa je u avgustu 1978. pisala da je kongres „Crvenih brigada" održan na nekoj pustoj plaži u Istri i da su na njemu donete dalekosežne odluke.
Činjenica je da su „Crvene brigade" i njima slične organizacije bile službeno označavane kao kriminalne i razbojničke bande, njihovi članovi predstavljeni kao teroristi, razbojnici, pa čak i manijaci, ali je ipak ostalo nerazjašnjeno šta su oni zapravo hteli. Uglavnom se govorilo da su želeli da sruše sve postojeće i izgrade idealni komunizam. Retko ko se kasnije usuđivao da pomisli da li bi u takvoj Italiji ljudi srećnije živeli, bili sitiji, bolje obučeni, a naročito obuveni.
Sve mi se to vrzmalo po glavi dok mi je sin Đanđakoma Feltrinelija u Milanu čitao pisma koja je njegov otac razmenjivao s Kastrom i Pasternakom. „Najradije se sećam naših davnih uzbudljivih letovanja. Dan pred njegovu smrt trebalo je da se vidimo u Luganu. Ali tata prvi put nije došao", rekao mi je Karlo Feltrineli pokazujući fotografiju na kojoj, kao uplašeni i zbunjeni desetogodišnjak, u ozbiljnom tamnoplavom žaketu, dolazi na očevu sahranu, čvrsto stežući za ruku majku Inge.

Italijanska štampa je 1978. pisala da je kongres „Crvenih brigada" održan na nekoj pustoj plaži u Istri i da su tu donete dalekosežne odluke

Tačno dvadeset godina posle Feltrinelijeve misteriozne smrti, njegova supruga mi je otkrila kako se uzbudljivo živelo kada su u modi bili levičari i komunisti, kada su Kastro i Če Gevara bili crveni supermeni i kada je pijani Hemingvej primao lepotice isključivo u kupaćim kostimima.
Gospođa Feltrineli je bila jedna od onih žena koje su uvek u potrazi za neočekivanim prijateljima, a njen život obeležile su svakojake avanture.

Svi viđeniji bili komunisti
Nemoguće je bilo zamisliti je kao domaćicu. Brbljala je bez prestanka i izgledala pomalo otkačeno. U Rimu me je pozvala na otvaranje izložbe fotografija svoje najbolje prijateljice Elizabete Katalano, pred čijim objektivom je stajala, sedela ili ležala čitava italijanska intelektualna elita.
Dočekala me je sva zadihana i, dok me je u trku upoznavala s gostima, nudeći mi ružičasti šampanjac s ružičastih stolova, postavljenih na besprekorno podšišanoj engleskoj travi ispred Galerije moderne umetnosti, postajala sam svesna da u toj šarenoj rimskoj gužvi ne postoji niko osim nje, u žutom blejzeru s ogromnim cvetovima, koja je sa istim žarom stizala na promocije „Feltrinelijevih" knjiga kao i na Armanijeve modne revije.
Posle smo dugo pričale u njenoj sveže okrečenoj milanskoj kancelariji. Preda mnom nije sedela osoba koja je imala običaj da krije godine, ali je nije napuštao zanos večite devojčice koja je s Hemingvejom pecala ribu, zafrkavala Henrija Milera, ogovarala Markesa, orgijala s Vorholom ili bosonoga do zore plesala s Ginterom Grasom.
Rođena je 1930. u Esenu kao Inge Šoental. Studirala je klasičnu književnost, a posle rata je, kao fotoreporter, krenula da se švrćka po Evropi. Proslavila se reportažom koju je 1953. objavila u „Pari Maču", kada je na Kubi upoznala i osvojila Ernesta Hemingveja.
Nije propustila ni Kenedija, Čerčila, Pikasa, Šagala.
Kada je 1958. srela i zaljubila se u Đanđakoma Feltrinelija, napustila je novinarstvo i počela zajedno s mužem da izdaje knjige. Posle njegove pogibije, postala je predsednik levičarske izdavačke imperije „Feltrineli".
- Naša izdavačka kuća je, kada smo je osnovali, bila vrlo avangardna - počela je. Đanđakomo je od rane mladosti pripadao levici. Bio je član Komunističke partije iako je poticao iz vrlo imućne porodice. Feltrinelijevi su bili među prvim industrijalcima u Italiji. Trgovali su čelikom i drvetom. Bogatstvo su stekli još pre Prvog svetskog rata. Pričali su mi da su imali velika imanja i u ondašnjoj Jugoslaviji. Jednu od najlepših Feltrinelijevih kuća u Italiji konfiskovao je lično Musolini za vreme svoje vladavine.
- Zašto je Đanđakomo bio revolucionar? Samo zato što je to tada bilo u modi?
- U to vreme su svi viđeniji intelektualci bili komunisti. Đanđakomo je pre svega bio antifašista, član Pokreta otpora. Protiv Nemaca se borio kao mladi partizan, pa je automatski postao član KP Italije.
- Je l' imao i neku funkciju?
- Ne, ali je ulagao dosta novca u partiju. Kada je njegova izdavačka kuća štampala knjigu „Doktor Živago", bio je po hitnom postupku izbačen iz KP. Partija je jednostavno odlučila da je knjiga antisovjetska i zahtevala je od njega da je ne objavi. Iz Moskve je čak stigao sekretar Sindikata pisaca sa istim naređenjem. Đanđakomo ih nije poslušao, ta fascinantna knjiga je ugledala svetlost dana, a čitaoci su bili oduševljeni. Ali to je bio i kraj njegovog članstva u Komunističkoj partiji.
- Kako ste se osećali kada je vaš muž poginuo postavljajući eksploziv pod električni dalekovod? Razočarano, utučeno ili ste kao dobra žena pokušali da razumete njegovu revoluciju?
- Đanđakomo je imao dobre veze u inostranstvu i mislim da je saznao da predstoji državni udar od fašističke desnice. A svi su tada govorili da je on ludak i utopista. Možda je to i bio u mnogim stvarima. Ali tada je samo žarko želeo da organizuje grupu za odbranu Italije od podivljalih desničara. To mu je bila fiks-ideja. S druge strane, nije bio nikakav heroj, već jedan od najinteresantnijih ljudi svoje generacije. Njegovi ispisnici su bili mnogo balavi za Španski građanski rat, ali i suviše mladi za rat protiv Nemaca. Zbog toga im je bilo pomalo krivo što nisu imali gde da se dokažu.
- I u Nemačkoj je tih olovnih godina carevao terorizam. Koga ste vi sreli iz čuvene bande „Bader-Majhof"?
- Poznavala sam Urlike Majnhof. Bila je briljantna novinarka. Da ju je neki list poput čuvenog „Šterna" ili „Špigla" zaposlio, postala bi najveća feministkinja. Druga Glorija Stejnem. Ali nisu je dovoljno ozbiljno shvatali. Kada ju je muž napustio, našla se u grupi ultralevičara, razočarana, tužna i psihički krhka. Tako da su je pridobili i iskoristili. Ja sam je zapamtila kao srećnu, dobro udatu i elegantnu domaćicu iz Hamburga, s dve male kćerke.

Kastro, diktator? Kliše
- Sa Đanđakomom ste nekoliko puta bili na Kubi. Šta ste tamo tražili?
- Divno smo se zabavljali. Stigli smo neposredno posle revolucije. Havana je izgledala sasvim normalno. Revolucija se nije osećala, sve je bilo po starom, osim možda vojnika na ulicama.
- Osim što su mnogi kasno shvatili da bi bilo bolje da ništa nisu menjali?
- To je bio jedan od najvažnijih događaja u Latinskoj Americi. Đanđakomo je, kada je prvi put došao sam, upoznao Če Gevaru i bio je njime fasciniran, a zajedno smo se posle družili s Kastrom.
- Niste primetili da je on bio najobičniji komunistički diktator?
- Sve su to klišei. Nisam se slagala s Kastrom u mnogim pitanjima, naročito kada je bilo reči o nedostatku slobode za pisce. Kad već govorimo o političkim razmimoilaženjima, na kraju smo i Đanđakomo i ja počeli da razmišljamo na drugačiji način. Razišli smo se 1970. Nisam bila ovca koja je verovala u sve što je tih godina čula. On se u međuvremenu ponovo oženio, ali smo ostali dobri prijatelji.
- Vaša životna priča je daleko zanimljivija od knjiga koje ste štampali.
- U detinjstvu sam bila vrlo siromašna. Otac mi je bio Jevrejin koji je pred rat morao da emigrira, a majka se uskoro udala za nekog funkcionera koji je prema meni bio vrlo dobar. Posle rata je i on ostao bez posla pa sam morala da prekinem studije. Jedini način da vidim svet bio je da postanem novinar. Odrasla sam u Getingenu, divnom univerzitetskom gradiću blizu Hanovera. Kao polu-Jevrejka, nisam mogla da pohađam licej, ali se moj očuh pobrinuo da dobijem njegovo prezime tako da sam bila zaštićena od svega što je tih godina snašlo moje sunarodnike. Tek sam posle 1945. shvatila šta su Nemci svetu uradili. U to teško, posleratno vreme, čula sam da jedan mladi fotoreporter traži asistenta. Ubedila sam majku da me pusti da pođem s njim. Složila se jer sam morala sama da zarađujem za život. U Hamburgu smo osnovali svoju agenciju. Kada sam se osamostalila, već sam bila ubeđena levičarka. Zatim sam otišla u Ameriku na godinu dana i tada sam napravila čuvenu reportažu o Hemingveju.
- Bio je to uzbudljiv susret?
- Jedan moj prijatelj, nemački izdavač, namestio mi je da odem da posetim njegovog druga Hemingveja. Pošto nisam imala para za put, zaposlila sam se kao vozač kamiona. I vozila sam od Njujorka do Majamija, odakle sam avionom stigla na Kubu. Tri nedelje sam čekala da ga vidim. Telefonirala sam mu svakog dana. Kad sam bila izgubila svaku nadu i potrošila sve pare, Ernest me je pozvao i ponudio mi da pošalje automobil po mene. Odgovorila sam da nema potrebe jer znam gde živi i da ću doći autobusom. Dodao je da obavezno ponesem kupaći kostim. Ostala sam tri nedelje. Uverila sam se koliko je bio težak i komplikovan, ali i vrlo nesrećan čovek. Kad sam ga upoznala, imao je pedeset i sedam godina, ali sam ga doživela kao nekog dedu. Bio je tužan i pijan svakog jutra. I uz sve to fenomenalan. Trezan je bio jedino kada smo išli na pecanje. S nama je uvek bio i ribar Gregorio, koji će postati junak njegovog romana „Starac i more".
... Pikasa sam upoznala u Kanu, preko mladog prodavca slika Bakvina, koji je posle bio najpoznatiji diler njegovih dela. Pablo je u to doba bio vrlo šarmantan tip. Hteo je da mu pričam kako izgleda posleratna Nemačka.

Bilo je nedoumica o tome šta je „Crvenim brigadama" bila mustra - Titova Jugoslavija, Homeinijev Iran ili Gadafijeva Libija

Kenedija i Čerčila videla sam u Njujorku. Tada sam bila samo mala reporterka pa sam jedino uspela da ih fotografišem. Na Čerčila sam 1954. slučajno naletela na ulici. Greta Garbo je bila s njim. Izlazili su iz kuće Bernarda Baruha, čuvenog bankara.
- Da li vam se Kenedi svideo kao i hiljadama žena sveta?
- To je bilo na balu vojvotkinje od Vindzora. Kenedi se neumorno udvarao staroj Elizabeti Arden da bi od nje dobio donacije za svoju Demokratsku stranku. Ona je bila vrlo neinteresantna persona, okićena dijamantima kao božićna jelka, pa je Kenedi s njom pričao samo o parama. Naravno da mi se svideo. Bio je vrlo seksi i mnogo zgodniji nego kasnije, kad se malo podgojio.
- Kako ste se zaljubili u Đanđakoma Feltrinelija?
- Bila sam se upravo vratila iz Gane i ponestalo mi je love. Imala sam ugovor s jednim izdavačem da napišem knjigu o tome kako je biti žena reporter. Pozvao me je da upoznam mladog Feltrinelija. Te večeri smo zajedno otišli na neki žur. Na kraju sam ga odvezla kući. On je sutradan otputovao na Severni pol i odande mi slao razglednice. Tako je sve počelo. Pošto je bio već dva puta oženjen, najjednostavnije rešenje je bilo da se venčamo u Meksiku, odakle smo nastavili za Kubu.
- Kroz vašu kuću su prodefilovali najlucidniji tipovi dvadesetog veka?
- Kada je Gabrijel Garsija Markes prvi put došao u Milano, bio je toliko stidljiv i povučen da je uzeo sobu u najskromnijem hotelu, na železničkoj stanici. Dvadeset godina kasnije nisam mogla da ga prepoznam. Toliko se pravio važan i družio se samo sa šefovima država. Mnogo sam zavolela Čarlsa Bukovskog dok smo se muvali po Los Anđelesu.
- Nije bio nepodnošljiv?
- Naprotiv! Nežan i vrlo učtiv. Poslednji put kada smo se videli, vodio me je u jedan starinski američki restoran. Proveli smo divno veče, pogotovo što više nije pio.
- Henriju Mileru ste vadili mast zbog njegovih nerešivih problema sa ženama?
- Uvek je bio u pratnji neke druge mlade dame, smrtno i nesrećno zaljubljen. Kao erotski pisac bio je genije, ali je imao pogrešnu predstavu o ženama. Najviše je uživao kad je s njima igrao stoni tenis. Jadni Henri! Na kraju nije imao dovoljno para za sve te ljubavnice i alimentacije.
- Da li, posle svega, još uvek verujete u komunizam?
- Nije sve u komunizmu, koji je propao, bilo loše. Sedela sam u Istočnom Berlinu s Kristom Volf neposredno pre pada Berlinskog zida. Ona je bila vrlo tužna jer se sva utopija jednog verovatno nemogućeg sveta na naše oči srušila.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
few clouds
0°C
16.01.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve