DUŠKA JOVANIĆ - KARLOS I JA: Srpska bomba za đavoljeg advokata

Da je život film, Žak Veržes bi bio misteriozni „treći čovek". Govorilo se da je bio agent KGB-a, neonacistički plaćenik, član internacionalnih terorističkih organizacija, ekstremni levičar, antisemita, prerušeni desničar, staljinista, „polpotovac", prijatelj Palestinaca, a najčešće kontroverzni đavolji advokat

- Kada ste poslednji put bili u Beogradu? - upitala sam jedne davne Badnje večeri fantomskog francuskog advokata Žaka Veržesa.

- Odavno.
- Zbog čega ste dolazili?
- Bio sam kao turista.
- Samo da vidite istorijske spomenike?
- Zašto da ne? Obišao sam spomenik Franše d'Epereu.
- Jedna Vaša beogradska prijateljica je bila optužena da je saučesnik Vašeg klijenta, teroriste Karlosa!
- Ne znam ništa o koracima i postupcima vaše tajne službe.
- Pretpostavljam da Vam je poznato da je žena zbog toga zaglavila u zatvoru?
- To znam. Tajne službe su, po pravilu, u svim zemljama neverovatno paranoične i imaju vrlo razvijenu maštu.

Prema informacijama bivše istočnonemačke tajne policije Štazi, Žak Veržes je 11. jula 1986. otputovao u sirijsku metropolu na „razgovore s Karlosom", tako je bar stajalo u operativnoj informaciji.
U isto vreme Šakal je pregovarao s bivšim članom francuske terorističke organizacije „Direktna akcija". Dalje kontakte trebalo je da obezbedi tadašnja Veržesova sekretarica Neda Janković, kojoj je Karlosov nemački ađutant Johanes Vajnrih dao konspirativno ime Sonja.
Sonja je trebalo da bude posrednik za organizovanje razgovora između Karlosa i vlade u Beogradu kada se od tajnih službi zemalja istočnog bloka očekivalo da ostanu na distanci. U to vreme, Vajnrih je pisao svom gazdi Karlosu: „Sonja poznaje službenika koji je učestvovao u akciji na beogradskom aerodromu 1976, kada su te spasli."
Veržesova kancelarija, iako je na prvi pogled ličila na privatni muzej afričke umetnosti, sakrivena na Klišiju, u najperverznijem kvartu Pariza, kako ga je sočno opisala razbludna literatura Henrija Milera, predstavljala je idealno sklonište za bivšeg revolucionarnog pustolova, večitog provokatora i branioca zla kome su drskost, cinizam i naslađivanje skandalima doneli reputaciju blistavog pokvarenjaka.
- Imam nešto za Vas, gospodine Veržes - rekla sam s vrata. - Nešto ljuto, što odgovara vašem misterioznom karakteru. Slobodno otvorite, nije bomba, nego tegla srpskog ajvara. Šalje vam Neda.
- Nisam ja ljut. Naprotiv. Vrlo sam miran i blag borac. Negujem takav stil zato što želim da u svim situacijama sačuvam hladnokrvnost.
Poštovanje za Evu Braun
Da je život film, Žak Veržes bi bio misteriozni „treći čovek". Govorilo se da je bio agent KGB-a, neonacistički plaćenik, član internacionalnih terorističkih organizacija, ekstremni levičar, antisemita, prerušeni desničar, staljinista, „polpotovac", prijatelj Palestinaca, a najčešće kontroverzni đavolji advokat.
Svoje nadimke nosio je elegantno kao kravate, a ne kao opskurne etikete, niti krvave nalepnice neraspakovanih paketa tajne istorije.
Pričalo se da je bio veliki ljubavnik, poštovalac luksuza, najfinijeg kašmira, probrane hrane, cigara i žena. Ipak, najviše se divio Evi Braun jer je bila spremna da umre zajedno sa svojim čovekom.
Jednog jutra 1970, Veržes je samo sa akten-tašnom krenuo u obližnju trafiku da kupi cigarete. Vratio se osam godina kasnije a da niko nikada nije otkrio ni gde je bio ni šta je radio. Nekadašnji šef francuske tajne službe Pjer Morion je tvrdio da oni nisu smatrali da Veržes ugrožava bezbednost Francuske. „Znali smo sve o crnoj rupi u njegovoj biografiji, ali ne bismo mogli reći gde je on zapravo proveo tih osam godina. Pretpostavljali smo da je bio u Kambodži i radio za KGB."
Meni se, međutim, sam pohvalio da ga je svojevremeno Fransoa Miteran stavio na listu za likvidaciju, odmah iza teroriste Karlosa.
- I zvanično ste proglašeni za đavoljeg advokata jer ste, po svemu sudeći, branilac sveopšteg zla.
- Bogu advokat nije potreban. Oni kojima jeste, obično su loši momci i ubice.
- Zločin vas toliko fascinira?
- Setite se nekog uzbudljivog romana ili filma. Šta je bila tema? Zločin, a najinteresantniji lik je neki kriminalac. Da ne govorimo o Šekspiru i njegovim dramama ili genijalnom Dostojevskom. Ko nije video ruku ubice, taj ne može da zna šta je pravi život.
- Slažem se da je teško napisati zanimljivo štivo o nekom dosadnom bankarskom službeniku, samo što se Vi ne držite olovke. Za Vas su oni koji su podmetali bombe samo postavljali pitanja?
- Ako rešite da se borite protiv onih koji postavljaju bombe, morate pre toga saznati zašto to rade da biste mogli da ih razumete.
Sin princeze i diplomate
Veržesova biografija je kratka istorija francuske spoljne politike, kao i svih onih ideologija koje su zapljuskivale svet šezdesetih i sedamdesetih godina.
Kao sin vijetnamske princeze i francuskog konzula, rođen je na ostrvu Reunion, nedaleko od Madagaskara. Sa sedamnaest godina je stupio u komunističku partiju i priključio se francuskom Pokretu otpora, s generalom De Golom na čelu. Posle rata je u Pragu rukovodio Biroom internacionalne unije studenata, gde je i upoznao Aleksandra Šeljepina, budućeg šefa KGB-a.
Bio je lični prijatelj Mao Cedunga, Ben Bele, Pola Pota, Nelsona Mendele i svih revolucionarnih afričkih predsednika.
Kao advokat branio je borce za nezavisnost Alžira osuđene na smrt, nemačke teroriste i nacističkog zločinca Klausa Barbija.
Kad sam došla kod njega, pripremao je odbranu tada najvećeg svetskog teroriste Karlosa.
- Kada ste prvi put čuli za njega? - pitala sam kao da je reč o filmskoj zvezdi.
- Još 1982. su mi se obratili neki njegovi prijatelji jer mu je žena bila uhapšena u Parizu.
Iljič Ramirez Sančez je u istoriju svetskog terorizma ušao u ulici Tulije, u Latinskom kvartu u Parizu, dok se u jednom stanu ludo zabavljao s dve studentkinje, buduće revolucionarke, iako mu je tada smoking bolje stajao nego revolver.
Njihovu žurku prekinulo je kucanje na vratima. Dva agenta francuske tajne službe pitala su ga da li poznaje nekog čoveka. Jedno vreme ih je uspešno zavlačio dok ga nisu suočili s dokazima i priznanjem saučesnika da mu je doturao kofere sa oružjem. Tražili su da im smesta pokaže svoja dokumenta.
Karlos je zavukao ruku u futrolu, izvadio pištolj, na licu mesta ubio dvojicu policajaca, skočio kroz prozor i nestao.
Lov na Titovog miljenika
Od tog, 27. juna 1975. počinje da se stvara mit o Karlosu, koji se kao državni neprijatelj broj jedan prosto poigravao sa evropskim policijama, podmetao bombe, dizao u vazduh vozove i otimao avione, iza sebe ostavljajući na desetine mrtvih i ranjenih, iako se verovalo da nije ubijao ni iz revolucionarnih ideala, ni iz političkog fanatizma, već isključivo zbog mnogo para i lepih žena. I dok su ga jedni proglašavali za komunističkog Džejmsa Bonda, a drugi nipodaštavali kao Džerija Luisa svetskog terorizma, lov na čoveka zvanog Šakal nije prestajao.
Sin bogatog venecuelanskog advokata levičara - koji je trojici sinova dao imena: Vladimir, Iljič i Lenjin - završio je gerilsku obuku na Kubi i u Moskvi, i prvi je posle četvrt veka vratio rat u Evropu govoreći da imperijaliste treba tući tamo gde su najjači i gde ih najviše boli.
Istorija će kao evropske olovne godine zabeležiti doba kada su se za nekakvu svetsku revoluciju zajedno borili Palestinci, italijanske Crvene brigade, nemački RAF, baskijska ETA i irska IRA, sa skrivenom centralom u Moskvi.

Bogu advokat nije potreban. Oni kojima jeste, obično su loši momci i ubice

Svoj proleterski internacionalizam Karlos je i simbolično dokazao oženivši se nemačkom teroristkinjom Magdalenom Kop, seleći se od Istočnog Berlina, preko Praga, do Budimpešte, Bukurešta i Beograda.
Govorilo se da je Tito u Karlosu prepoznavao sebe iz mlađih dana i da je najstrože zabranjivao da se taj veliki revolucionar u jugoslovenskoj štampi naziva teroristom.
Priče kako je Karlos bio Brozov miljenik kome je uvek pružao sigurno utočište i baze iz kojih je odlazio u svetsku revoluciju dobijale su razmere naučne fantastike tako da na kraju nije bilo jasno jesu li Karlosa videli svi ili ga nije video niko. Nekadašnji funkcioneri Udbe nisu baš bili voljni da se pohvale koga su s vremena na vreme prigodno vodili na ćevape i prave špricere.
Nema sumnje da je Karlos koristeći sirijski diplomatski pasoš došao u Jugoslaviju septembra 1976. i da je kasnije pokušavao ponovo da uđe ili da preko njene teritorije pređe. Najtraženiji terorista sveta u Beogradu tada nije bio uhapšen uprkos tome što je zapadnonemačka tajna služba BND javila jugoslovenskim kolegama da se među putnicima jednog aviona koji je sleteo na surčinski aerodrom nalazi i Iljič Ramirez. Karlos je, doduše, priveden zajedno sa svojim telohraniteljem, ali uz vlastiti pristanak, na informativni razgovor koji je trajao tri dana. Za to vreme s njim su na ruskom razgovarali funkcioneri tadašnje Službe državne bezbednosti, specijalisti za pitanja terorizma. Oni su tvrdili da Karlosa nisu sreli nadležni ljudi iz vlade, kao ni ministar unutrašnjih poslova Franjo Herljević.
Posle svojih spektakularnih pirotehničkih avantura s mnogo mrtvih, Šakal se na kraju skrasio na Bliskom istoku zajedno s Magdalenom Kop, koja je izdržala trogodišnju kaznu zatvora, i njihovom ćerkom Rozom. Živeli su mirno u Damasku, gde se predstavljao kao meksički biznismen, vozio „mercedes", uživao u staroj slavi lenstvujući pored bazena hotela „Meridijan", uz diskretnu zaštitu sirijske obaveštajne službe.
Ova idila je prekinuta kada je 1991. magazin „Štern" otkrio njihov identitet i adresu u Damasku. Kako je posle Zalivskog rata Sirija postala saveznik Zapada, za njenog predsednika Asada je postalo neodrživo da ga ubrajaju u zaštitnike međunarodnog terorizma, pa je Karlos i ovog puta misteriozno nestao. Kasnije je viđen u Bagdadu, a nije tajna ni da su mu Palestinci bili duboko zahvalni za sve što je nesebično učinio u međunarodnoj borbi za njihovu državu. Međutim, kada su je konačno dobili i kada je na travnjaku ispred Bele kuće u Vašingtonu prostrt crveni tepih ispred Jasera Arafata, Karlos je postao nepoželjni uljez iz svačije loše prošlosti.
Uskoro je uhapšen u Kartumu posle jedne hirurške intervencije i sproveden u Pariz. Najveći terorista sveta je preko noći postao odrtaveli penzioner koji je izgubio kosu i pustio stomačić, duboko razočaran što se ispostavilo da je potrebniji svojim neprijateljima nego prijateljima.
Revolucionar ili terorista
- Vi ste se, gospodine Veržes, iskreno divili svom klijentu?
- Uzmite samo otmicu trinaest ministara OPEK-a koju su maestralno u Beču izveli Karlos i četiri člana njegove organizacije. Kidnapovati ministre u jednoj zapadnoj prestonici, dobiti avion, odleteti u Alžir pa u Libiju, zatim se opet vratiti u Alžir i dogovoriti se s njihovom vladom oko oslobađanja talaca i obezbediti slobodu za ljude koji su to uradili - sve je to s tačke gledišta komandosa profesionalno veoma uspešno. Karlos je tada napravio pravi revolucionarni podvig.
- Je li on bio revolucionar ili terorista? Ili je to jedno te isto?
- Svakako da nije bio kriminalac.
- Zašto imate toliko idilično mišljenje o njemu ako se zna da je bio samo najamni radnik različitih tajnih službi?
- Tajna služba ima ružan prizvuk kada se govori o CIA, a u mnogim aspektima i o KGB-u i Štaziju, ali kada pravi revolucionari deluju u okviru neke druge organizacije, oni ne mogu biti nazvani agentima.
- Šta vam je Karlos rekao neposredno posle hapšenja?
- „Imenujem gospodina Veržesa za svog branioca jer je on veći terorista od mene."
- Mnogi su tvrdili da Karlos zapravo nije ni postojao, dok su drugi otišli toliko daleko u ubeđenju da ste Vi bili taj famozni Šakal.
- Šta ja tu mogu? Čak je i jedan „Le Mond" gubio zdrav razum i logiku pišući svašta o meni.
- U štampi je procurilo i Karlosovo ironično priznanje da je zaista izvršio sve atentate za koje ga optužuju, uključujući i ubistvo našeg kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju, mnogo pre nego što se i rodio!
- To nije rekao on, nego ja, pošto sam toliko puta optuživan za terorizam.
- Da li je istina da vaš brat blizanac ima nadimak Tito?
- Zaista ste dobro obavešteni. On je bio u oficirskoj školi za desantne snage u Engleskoj i drugovi su ga prozvali Tito jer je stalno pričao o partizanskoj borbi u Jugoslaviji. Odakle vam ta informacija?
- Muka me je naterala da se oslonim i na „šaputanje na jastuku", s obzirom na to da sam se malo družila s Nedom Janković.
Hapšenje unuke Vase Čubrilovića
U pitanju je bila jedna od onih fatalnih Srpkinja kojima se svašta u životu moralo dogoditi. Zato njena uzbudljiva biografija nije bila tek bizarni ljubić o špijunu koji ju je voleo, pogotovo što je karte svog triler-pasijansa otvarala s lakoćom kakvu sebi mogu dozvoliti samo izuzetne žene. Ona je zaista imala čega da se seća.
- Žaka Veržesa upoznala sam u Parizu sasvim slučajno. Tada nisam znala ni ko je ni šta je. Prvo me je osvojio kao muškarac, a posle svojim briljantnim umom. Kada smo se prvi put sreli, bio je totalno bez kinte. Posle toga mi se nije javio godinu dana, da bi mi priznao da ga je bilo sramota jer nije mogao ni na kafu da me izvede. Nisam znala mnogo o njegovom životu, ali sam čula za njegov misteriozni nestanak.
Jedino što sam mogla da zaključim jeste da je bio negde gde nije bilo dovoljno vode, pa sam, kao i on, počela stalno da zavrćem slavine. Bez obzira na to šta je u međuvremenu otkriveno, dugo sam verovala da nije imao nikakve direktne veze sa svetskim terorizmom. Nisam imala utisak da je išao u neke konkretne akcije. Kao njegova sekretarica rezervisala sam mu avionske karte i vozila ga na aerodrom. Iako sam mu se beskrajno divila, isterivanje svetske pravde me uopšte nije doticalo. Njegovu konspirativnu aktivnost počela sam da uzimam za ozbiljno tek kada je postao branilac Karlosove žene Magdalene Kop. Redovno smo išli kod nje u zatvor, gde sam joj nosila garderobu i omiljene francuske kolačiće. O kakvom to mom špijunskom imenu Sonja govoriš? Ne znam ni ko je bio taj Vajnrih. Ne kažem da ga možda nisam upoznala, ali sigurno ne pod tim imenom. Kako su me uhapsili? Iz Pariza sam se vratila 1982. A oni su godinu dana kasnije došli po mene. Jednog dana su samo upali u kancelariju „Morava filma", gde sam radila. Sedela sam za svojim pisaćim stolom i otvarala fioku, zbog čega su pomislili da ću izvući pištolj. Nesvesno sam podigla ruke uvis. Naredili su mi da ih odvedem svojoj kući. Sve su pretresli. Toliko su detaljno trkeljisali da su pronašli i Veržesove razglednice sa egzotičnih putovanja. Onda je stiglo pojačanje s nekakvim aparatima jer su mislili da krijem eksploziv. Tada mi je još sve to bilo smešno. Doduše, otkrili su bratovljevu i moju dečju štampariju za pečatiranje knjiga koje smo pozajmljivali drugarima, i zaplenili je kao ključni dokaz. Ispostavilo se da sam osumnjičena za terorističke namere, unošenje eksploziva, a i da sam, kao Karlosov čovek od poverenja, završila i terorističku obuku. Shvatila sam da ih on više zanima od mog prijatelja Veržesa. Bila je izgleda neka državna otimačina o mene. Tražio me je i savezni SUP, ali me ovi iz republičkog nisu dali. Neprestano su me ispitivali. Sumnjali su i da me je vrbovala francuska policija. Njihova glavna taktika je bila u tome da su se predstavljali kao loše obavešteni policajci. Uskoro su me prebacili u Centralni zatvor, gde sam provela dva meseca. Samo zahvaljujući scenama iz pojedinih filmova koje sam neprestano vrtela po glavi, ostala sam normalna. Nikada nisam saznala ko me je prijavio. Stalno sam pričala sama sa sobom i analizirala ko je mogao da me otkuca. Preko mene su valjda hteli i da saznaju ko je od naših radio za Francuze. I tako, posle tačno šezdeset dva dana provedena u samici, u kojoj su svojevremeno držali i čuvenog hrvatskog teroristu Hrkača, strpali su me u auto i kao kofer izbacili ispred kuće. Kada sam se, godinu dana kasnije, na porodičnoj slavi srela sa svojim dedom Vasom Čubrilovićem, on je uz duboko poštovanje ustao, poljubio me i rekao: „Zdravo, kolega!"
- Da li ste ikada za svih tih dvadesetak paklenih godina branili i nekog običnog čoveka? - dirala sam Veržesa kada smo se poslednji put videli.
- Trebalo bi da idem u Bretanju zbog dve gospođe koje su prodavale pokvarene ostrige.
- Važi, dragi Žak. Ali ko će Vas braniti ako Vas ikada uhvate?
- Kada sam u Lilu dao neku izjavu protiv suda, trideset i pet advokata je došlo da me zastupa.
- Kao priznati stručnjak za terorizam, mislite li da bih čak i ja mogla time da se bavim?
- Ispunjavate sve uslove. Veoma ste emotivni, a teroristi su uglavnom osetljivi na nepravdu. I uprkos tome kako se ponašate, imate jake živce.
Kada sam, pre četiri godine, na internetu pročitala da je umro od srčanog udara u Volterovom krevetu, bila sam ubeđena da je i ovog puta nešto opako smislio.