KOLUMNA, BASARA: Ulica Dobrice Ćosića

Moje dame i gospodo, kada jednog dana budete prolazili ulicom Dobrice Ćosića, nemojte - ako na nju uopšte obratite pažnju - ni likovati ni mrštiti se. Razmišljajte o Ćosiću. Što bi sremski šereti rekli - ako imate čime

Današnji "Orijent ekspres" u neku ruku je nastavak onog iz pretprošlog broja, što će reći da ćemo se i danas baviti fenomenom ovdašnje učestale promene imena škola, ulica i trgova, koji uopšte nije tako bezazlen koliko na prvi pogled izgleda.

Od takozvanih demokratskih promena naovamo (pamtim još samo SFRJ, pa ne znam kako je stvar stajala u ranijim Srbijama) na vlasti su se, sa izuzetkom onih koje posprdno zovu "kombi" (mada su i one, kako se to kaže, participirale i participiraju) posmenjivale sve postojeće političke stranke - svih boja - i nijedna nije propustila da imena ulica po srpskim varošima "upodobi" sopstvenom ukusu i - možda još i više - ukusu svog biračkog tela. Taj fenomen - takoreći manija - uopšte, kako rekoh, nije bezazlen, i to iz niza razloga, počev od praktičnih (svi znamo koliko je mučna procedura zamena dokumenata), preko političkih - što ću pojasniti u sledećem rečenici - zaključno sa simboličkim.

Teško je, naime, postići političku stabilnost, uslov svakog prosperiteta, u zemlji u kojoj ni imena ulice ne mogu da potraju duže od nekoliko godina, a dokaz da ne preterujem i ne fantaziram jeste slučaj lakomislenog preimenovanja bulevara nazvanih po ruskim armijama i generalima koje je dovelo do pogoršanja odnosa sa Rusijom, u koju se Srbi, inače tradicionalno kunu, a neozbiljnosti pomenute prakse (i neozbiljnost države Srbije) pokazala se kada su - uoči docnijih poseta visokih ruskih zvaničnika - pomenuta imena navrat-nanos vraćana, a spomenici ruskim carevima podizani prekonoć.

Nije, nadalje, daleko teško dokonati da političari koji se opsesivno bave trivijalnim stvarima - a imena ulica su, ma šta se inače ovde o tome mislilo, trivijalna stvar - nisu u stanju da se pozabave bitnijim i ozbiljnijim. Zli jezici mogli bi reći da se upravo zbog te nesposobnosti time i bave, no, ostavimo zle jezike po strani, pa razmotrimo sledeću političku implikaciju...

Tako će, pretpostavljam biti i jednoga dana, u ne tako dalekoj budućnosti, kada svoju ulicu u Beogradu (i to, kako u prošlom "Orijent ekspresu" napisah - zasluženo) dobije Dobrica Ćosić. I - kao i uvek do sada - polovina beogradske čaršije će likovati, a druga će se polovina mrštiti, negodovati i tobože izbegavati da u toj ulici kupuje nekretnine

Teško je, naime, otrgnuti se utisku da politička garnitura koja se trenutno obrete na vlasti, imena ulica (i ostalog) menja ponajviše zato da bi terala inat prethodnoj vlasti - i da bi do u beskonačnost produžavala neprestanu napetost i političku nestabilnost - a ponajmanje da bi odala počast ovom ili onom piscu ili pesniku koga smatra "svojim".

Tako će, pretpostavljam biti i jednoga dana, u ne tako dalekoj budućnosti, kada svoju ulicu u Beogradu (i to, kako u prošlom "Orijent ekspresu" napisah - zasluženo) dobije Dobrica Ćosić. I - kao i uvek do sada - polovina beogradske čaršije će likovati, a druga će se polovina mrštiti, negodovati i tobože izbegavati da u toj ulici kupuje nekretnine. Ja ću, ako vas interesuje, biti među - na prvi pogled manjinom, a u stvari velikom, tihom većinom koja će vest o "otvaranju" ulice Dobrice Ćosića propratiti bez naročitih emocija.

Nije li to u kontradikciji sa mojom malopre izrečenom tvrdnjom da Dobrica Ćosić zaslužuje da dobije ulicu? Ne! Zašto bi bilo? I ulicom, recimo, Kneza Miloša prolazim bez ikakvih emocija - a najčešće nesvestan toga - pa uprkos tome ne mislim da knjaz Miloš ne zaslužuje ulicu zato što mi je, kao ličnost i karakter, draži Karađorđe Petrović. Dobrica Ćosić, doduše, nije figura ni knjaževog ni voždovog formata, ali ipak je - mislio o tome ko šta hoće - presudno, ne samo uticao, nego u velikoj meri i oblikovao istoriju Srbije u toku više od pola veka.

Mnogi nisu bili zadovoljni ni tim uticajem ni tim oblikovanjem - među njima i moja malenkost - što, opet, ne znači da Ćosić, njegovo književno delo i njegova politika, osim ulice - najtrivijalnijeg (i najjeftinijeg) načina "čuvanja" neke ličnosti u istorijskom pamćenju - ne zaslužuju i najozbiljnije proučavanje jer - da parafraziram Koštunicu - ko ne razume Ćosića, ne može razumeti ni Srbiju.
Ćosićeva slojevita, pa i kontroverzna biografija (a čija pa nije) u stvari je paradigma novije srpske istorije, a njegova pikarska lutanja od verskog misticizma pod duhovnim vođstvom vladike Nikolaja, preko prihvatanja komunističke ideje i učešća u revoluciji do povratka korenima (ne zove se uzalud tako jedan njegov roman) i nacionalizmu nisu ništa drugo do krivudavi i tegobni put - češće stanputica, koji je prošla - i još prolazi - i Srbija od svog nastanka kao moderne države, do današnjeg dana.

Kao i Srbija - i Ćosić je preduzimao poduhvate koji su prevazilazili ne samo njegovu snagu, nego snagu bilo kog čoveka. Hteo je da bude i veliki nacionalni pisac - u čemu je uglavnom i uspeo - bio je naumio da napravi nemoguću sintezu pravoslavlja, socijaldemokratije i nacionalizma, imao je i državničke ambicije i želju da sopstvenim snagama, za pisaćim stolom, "spase Srbiju", da bi na kraju, pred smrt, izjavio da ga je "istorija izdala" i da više naprosto nema snage da spasava Srbiju.

Sledstveno, moje dame i gospodo, kada jednog dana budete prolazili ulicom Dobrice Ćosića, nemojte - ako na nju uopšte obratite pažnju - ni likovati ni mrštiti se. Razmišljajte o Ćosiću. Što bi sremski šereti rekli - ako imate čime.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);