KOLUMNA, ĆIRIĆ: Slomljena strela

Kada je poslednji put Nil Jang napravio veliki album, svesrpski predsednik Sloba je još vladao spokojno i skladno u vernoj pratnji vokalnog trija Voja-Đinđa-Vuk. Kada je poslednji put inače hiperproduktivni Jang snimio nešto više od prosečno dobrog albuma, Sloba je i dalje vladao Srbijicom, samo što se u međuvremenu pomenuti vokalni trio pretvorio u hor multidođoških američkih penzionera, poznat kao „The DOS". Ne navodim ove fakte zarad inače neupitne dugovečnosti Slobine vladavine, već da bih pokazao koliko dugo traje propadanje nekadašnje rokenrol legende iz vremena hipika, jipija i ostalih prethodnika japija. E sad, s obzirom na to da i dalje ide na turneje jer je dokon, možda bi za nekadašnjeg električnog trubadura i princa bunta mogli reći da će barem „umreti u čizmama". Ali avaj, i ta solucija spasenja je propala onog momenta kada je objavio svoju autobiografiju i time pokazao da je stvarno beskompromisni ikonoklast - naročito kada je u pitanju sopstveno blamiranje i rušenje mitskog statusa, koji je, nekada davno, izgradio krvavo i pošteno.
Jangova autobiografija, kod nas objavljena pod naslovom „Teško izvojevan mir: san jednog hipika", jeste dokument koji izaziva nevericu i zgražavanje, polupismeno drljanje i smandrljano baljezganje na nivou problematičnog gimnazijalca iz nižih razreda. Bez obzira na njegovu legendarnu ekscentričnost, ovakvu bruku pod stare dane sebi naprosto nije smeo da dozvoli. Jeste da je ovaj neverovatni muzički mag imao neverovatan muzički sunovrat tokom zbrkanih 80-ih, nakon što je trijumfalno zaokružio svoju najuspešniju fazu sjajnim albumom „Rust Never Sleeps". Zapravo, tek je pojava grandža oživela njegovu karijeru jer se ispostavilo da narkomanski trendi metal bendovi iz Sijetla obožavaju onaj deo Jangovog opusa koji čine melodične hard rok gruvačine s kilometarskim gitarskim solažama. Tada se, konačno, probudio iz desetogodišnjeg stvaralačkog mrtvila i napravio iznenađujuće uspešni „Ragged Glory". Ali beše davno taj vaskrs, koji se više nikada nije ponovio, nakon što je sredinom 90-ih definitivno potonuo u lošu beskonačnost...
To što ova autobiografija pokazuje da je Nil Jang jedna neverovatno zajebana, nezgodna, retko nepodnošljiva osoba - težak sebi koliko i drugima - a što se može dovesti u vezu s njegovom epilepsijom (tako bar kažu stručnjaci za tu muku), ne opravdava sramotnu nekompetentnost i preziranje svega što umetnička veština znači.
Šta očekivati od knjige koja počinje priznanjem njenog autora da se upustio u pisanje po preporuci lekara koji su mu našli „nešto na mozgu" i naterali ga da prvi put istovremeno batali i alkohol i marihuanu, pa mu iz terapeutskih razloga predložili da se baci na pisanje o sebi i onome što čini njegov život tako zeznutim. I onda svaki čas konstatuje kako „ovo njegovo" i nije baš pravo pisanje, ali njemu je zabavno, plus pomaže mu u lečenju straha od demencije (koja je dokrajčila njegovog oca), a čitaocima preporučuje da prekinu sa čitanjem ako im je dosadno što beleži prvo što mu padne na pamet. Pritom ne krije da ni sam nije uopšte siguran o čemu piše, osim što cinično priznaje da su mu „upućeni u stvar" skrenuli pažnju da mu ovaj „projekat" može doneti i značajnu kintu, koja bi mu dobro došla jer je nešto zapeo s komponovanjem pesama. Otuda ni traga nekakvoj hronologiji ili koherentnosti: ovde je sve tamte-vamte, bez glave i repa, šizofrena konfuzija, koja je, ako ništa drugo, vrlo precizna ilustracija njegovih katastrofalnih albuma objavljenih u ovom veku.
Kada nešto komentariše - ipak je on poznat i po društvenom, humanističko-nadrndanom aktivizmu - onda je to ili „super" ili „sranje", ali otvoreno nam kaže da mu to infantilno manihejstvo ništa ne znači te da mu je svejedno kako ćemo se mi prema tome odrediti. Eto krucijalnog dokaza da su samo diletantni prirodni liberali.

Ako želite najkraći i najslikovitiji opis autobiografije Nila Janga, evo ga: zamislite kako Radovan Zogović i Dušan Kostić pišu o „doprinosu rokenrola NOB-u", s tim što su pomenuta dvojica ozbiljni partizanski pisci

Ako želite najkraći i najslikovitiji opis Jangove autobiografije, evo ga: zamislite kako Radovan Zogović i Dušan Kostić pišu o „doprinosu rokenrola NOB-u", s tim što su pomenuta dvojica ozbiljni partizanski pisci, a Nil Jang je samo lažni gerilac i kolaborantski šiljokuran.
Inače, iz dovoljno obimne knjige dugačkog naslova saznaćete gomilu idiličnih trivijalnosti o Jangovoj porodici, roditeljima, deci, a pre svega o tome koliko taj nestašni đavolak voli svoju ženu Pegi, koja je em lepa em plemenita em pametna em toliko svestrana da ju je ubrzo nakon objavljivanja memoara napustio. Naročito detaljno i strastveno piše o svoja dva glavna projekta - prvi je „Lincvolt", luksuzan ekološki odgovoran automobil, a drugi je „Pono", novi način snimanja i reprodukovanja muzike, koji će u potpunosti ostvariti verodostojnost (pa sad tu sledi kuknjava zbog digitalizacije zvuka i MP3 formata, koji slušaocu nudi falš reprodukciju).
Naravno, ponajmanje ima priče o muzici i muzičarima, a i kad ih usput spomene, čini se kao da je u pitanju bekgraund nekakve beskrajne porodične harmonije, koja i u tragičnim trenucima završava hepiendom. Naime, uglavnom hvali ljude s kojima je ratovao tokom čitave karijere. Recimo, kaže da je Stiven Stils „genije", a s tim istim Stilsom se brutalno svađao i doslovce vatao za gušu prilikom svakog snimanja. Stils ga je čak javno optužio da mu je „upropastio karijeru". Pun je hvale za Džeka Ničea, svog važnog saradnika i cenjenog veterana, ali ne pominje kako su potezali pištolj jedan na drugoga jer mu je Džek trpao tadašnju ženu, glumicu Keri Snodgres. Takođe, po stoti put duma svoj lament zbog prerane smrti Denija Vitena, darovitog gitariste i vođe grupe „Crazy Horse" (koja je najpoznatija kao Jangov prateći bend), ali se uopšte ne izjašnjava o tvrdnjama nekih od bliskih svedoka i zajedničkih prijatelja koji eksplicitno kažu da je Denijevom preranom heroinskom uništenju doprinelo to što mu je Jang preuzeo ne samo bend („The Rockets", iz kojih su nastali „Crazy Horse") već i nekoliko pesama, te kako je „Down by the River" uprošćeni miks Denijevih pesama „Music On The Road" i „Let Me Go". Dalje, čudi me da ekstravagantni kum grandža nije ni spomenuo kalambur nastao tokom snimanja „The Last Waltz", oproštajnog koncerta grupe „The Band", kada je Martin Skorseze tek u montaži otkrio da je Nil Jang izašao na scenu s vidljivim tragovima kokaina ispod nozdrva pa su morali da potroše desetine hiljada dolara na retuširanje te scene, uz Skorsezeove pogrde na račun Jangovog budalisanja. Skupilo se još dosta toga uz taj drum što vodi do hromiranih snova, ali izgleda da Jangov strah od demencije nije neosnovan...
Od svih njemu dragih ljudi, ipak s najviše pijeteta govori o Dejvidu Brigzu, producentu njegovih najboljih albuma „After The Goldrush" i „Sleeps With Angels", čije dve misli posebno citira: „Il' si faca ili nisi" i „Život je kao sranje od sendviča. Ili ga pojedi ili gladuj." Nažalost, Nil Jang je sasvim pogrešno shvatio mudrost svog mrtvog prijatelja. Dozvolio je da ga život pojede i tako, umesto face, postao govno na kiši.