KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Dijamanti su večni dok su joj deca verna

Kada su Njujorčanina Ajzaka Volfa, rezača dijamanata, preslišavali zašto je dao 83 miliona dolara za Pink dream, inače najskuplji do sada prodat dijamant, bez razmišljanja je odgovorio da je to najbolja štedna knjižica

- Gde je nestalo zlato našeg kralja Petra II Karađorđevića? - pitam, mada bih mogla i da vređam, samo da smem i da nisam u gostima kod velikog majstora zla Lića Đelija, u njegovoj kući u Arecu.

- Ta priča je vremenom postala previše romansirana - odgovara tobože srdačno i zagonetno se smešeći kao da je zaista samo penzionisani dobrostojeći čika, a ne najveći politički zaverenik dvadesetog veka.

- Znam da je zlato postojalo i da su Nemci tragali za njim, kao što su ga želeli i Englezi i Amerikanci, pa i Italijani. Ono jeste prebačeno u Italiju, da bi posle rata bilo vraćeno ovom vašem Jozefu Brozu ili kako se već zvao. U štampi su posle neosnovano ispletene sulude priče o mojoj ulozi u tom poduhvatu. Mogu vam pokazati i knjigu koju čuvam u svojoj biblioteci, u kojoj doslovno piše da je Lićo Đeli iz Kotora nestao sa jednim nemačkim bataljonom i zlatom Kraljevine Jugoslavije koje je dobrim delom zadržao za sebe. Bilo je pedeset i osam tona blaga: dve petine u starom novcu, milion dolara u zlatu, gomila zlatnog nakita i dragulja.

Jugoslovenska vlada u Londonu planirala je da taj deo svog državnog trezora sa dve britanske podmornice evakuiše iz Kotora, ali nije joj uspelo. Izgleda da su italijanske trupe bile brže. Po naređenju generala Marija Roate zlato je nesmetano stiglo u Rim, gde je samo mali deo, oko osam tona, stavljen u depo italijanske banke, da bi kasnije bio vraćen novim jugoslovenskim vlastima. Ostatak, od preko četrdeset tona, neobjašnjivo je nestao. Posle rata Titovi agenti su u Španiji pronašli izbeglog generala Roatu i s njim sklopili džentlmenski sporazum da im otkrije mesto gde se nalazi skriveno blago.

- Meni su rekli da je dobar deo ovde, u vašem dvorištu! - nastavljam, željna ekstremnih senzacija, umesto da se presaberem.

- To su samo bajke iako ne prestaju da mi na nos nabijaju tih pedeset i osam tona, koje nikad nisam ni video.

******

Gde su tone srpskog zlata? Kako su nestale iz švajcarske banke?

Naslovi iz novina od pre neki dan, koji nas uznemiravaju do te mere da, inače pokorni građani, već raspisuju poternice.

Neki bi i da hapse bumbare sa biznis foruma na Kopu koji za tu priliku treba što pre ponovo sazvati.

Drugima je tih šesnaestak tona običan "mačji kašalj", koliko oni, daleko sposobniji, zaslužniji i svakako preči od nas umeju da pokradu.

Valjda su barem tonu ostavili za "pelcer", pokušavaju duhovito da reše državnu enigmu komentatori svega postojećeg.

Baš smo dugo izbegavali tu temu. Osim što nam je oduvek jasno da svi vladari kradu, pa je eto i kralj Petar sve odneo - mudruju anonimni heroji nečuvene internet hrabrosti.

Zašto za tom virtualnom govornicom sve zvuči kao pretnja? Zato što je to mesto ipak polje neizgovorenih reči? Ili se samo online možemo otresti svojih slabosti, predrasuda, kompleksa i trapavosti.

To je falinka koja nas vezuje dok do iznemoglosti razvlačimo vreme. Što ne znači da je utešno ostati na distanci. Treba nadoknaditi bar dvadesetak godina. A odavno nije bilo prave buke.

******

U Srbiju iz Rija jedino Pink Panteri mogu doneti zlato - bilo bi možda vickasto za medalju da nismo mala nacija, ali velika dominacija, kako nije mogla da izdrži da se ne "odrazi" naša najzgodnija košarkašica.

Sila su te mangup-devojke i zlatni su ti momci, čak kad iz emotivnih razloga "popiju" patos, ali zbog čega kad treba da svarimo neku informaciju, s kojom se ne slažemo, padaju toliko teške reči?

Dočim, olimpijski privesci imaju samo pola kilograma, neprocenjivi su, ali bi u slobodnoj prodaji koštali oko petsto evra.

Ok, možda je to poznata priča, kao i ona da su medalje od čistog zlata poslednji put deljene 1912. godine u Stokholmu, dok su današnje prilično krajcovane sa praktično zlatnom pozlatom od šest grama.

E, to već nismo mogli podneti.

Koja je to prevara - besan je "ispravljač krivih drina" koji je verovatno u ruci držao eventualno staniol od "snikers" dopinga, pošto kad je gladan nije sav svoj.
Ima doduše i većih "šmekera" koji pišu da nije ni čudo što ovaj svet ide dođavola, kada će Japanci, kao domaćini sledeće olimpijade, medalje praviti od recikliranih mobilnih telefona.

*****

Kada su Njujorčanina Ajzaka Volfa, rezača dijamanata po zanimanju, preslišavali zašto je dao 83 miliona dolara za Pink dream, inače najskuplji do sada prodat dijamant, bez razmišljanja je odgovorio da je to najbolja štedna knjižica.

"Drugi razlog je isti onaj zbog kojeg se ljudi penju na Mont Everest - zato što je to moguće!"

Nisam žena od nakita. Ne hvalim se, nego kajem. Spadam u one primerke koji misle svojom glavom i zato imaju go vrat, kako je to lepo objasnila naša učiteljica Erika Jong.

Zato sam se u ofisu Avija Tabisala, jednog od najcenjenijih trgovaca dijamanata na svetu, ponašala kao u vrtiću. Igrala sam se jednostavnim alatom kojim se hvataju fascinantni vulkanski "staklići", odbijajući da se složim s njim da je bolje kupiti, makar i taj najmanji kamen nego najveću "birkinku".

Njegovom ocu su dijamanti bukvalo predstavljali život. Tokom jednog rizičnog bekstva od nacista dao je dijamant za dva parčeta hleba, a drugi put ga je zamenio za kokošku.

Avi, koji je nastavio porodični posao, drži se toga i veruje da su večiti, ne samo zato što je to dobar naslov filma, nego i zato što im vrednost neprestano raste.

A onda me je odveo u rudnik para. Ramat Gam, najveću berzu dijamanata, ne samo u Tel Avivu, nego na planeti. Bolje reći popeo. Na prvi pogled ta četiri nebodera spojena mostovima uopšte ne izgledaju kao centri moći i bogatstva. Isto bi se moglo reći i za malo fucnute aktovke, odavno izašle iz mode u rukama casual milijardera.

Postajem svesna gde su me pustili tek posle fotografisanja i provere koja je ozbiljnija nego da ulazim u zgradu izraelske vlade.

Ne, neću moći za uspomenu da zadržim propusnicu, iako važi samo za taj dan. A već sam je videla u svojoj kutiji za nakit umesto neke skupe ogrlice, koju ionako nikad ne bih nosila.

Što ne znači da nemam prošlost. Od koje me više brinu promašene investicije.
Gotovo da čujem ubrzani krvotok novca u uzanim hodnicima što vode do čak hiljadu kancelarija onih koje progoni ista opsesija.

Na takvom mestu je potpuno besmisleno tumačiti moć dijamanata. To se oseća, ili se ne oseća.

Nema mistične zbunjenosti, razuma koji otkazuje, nervnih slomova ni ostalih berzanskih tegoba iako je unutra sve što je važno u životu, uključujući i smrt: sinagoga, banka, bolnica i kafana.

Sama berza je prava gemološka laboratorija sa članovima koji liče na raščupane naučnike dok sede za stolovima, pognutih glava, nadvijeni nad otkopanim blagom.
Nema ugovora niti potpisivanja papira. Stisak ruke je sasvim dovoljan. Sve dok neko prvi i poslednji put ne zezne stvar.

Takvi vise na jednom zidu sa svim podacima, ličnim opisom i fotografijama za uspomenu i dugo sećanje.

Kosnula me je još jedna živopisna scena: na nekom od stolova ležao je poluotvoren kofer privremeno odsutnog vlasnika, pun basnoslovnih kamenčića i niko ga u prolazu nije ni okrznuo pogledom.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);