KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: I mi Srbi imamo svog Paganinija, i ne zove se Novak...

Ne mora svaki srpski car da bude Novak. Mada je i on u reklami za neki dobar auto zasvirao na reketu, držeći da je violina. A kada se Nemanja Radulović u heavy metal "martinkama" dohvati svog gudačkog instrumenta od pola kile love, nastaju vrhunske žurke, za koje su mesecima unapred rasprodate karte...

Može nešto lepo? Sold out. Nije ispala. Vetar panike počinje da duva kroz online shopove naše epohe. Teška nova vremena. Takvi redovi u svetu postoje još samo ispred luksuznih izloga logo stvarnosti. Strepnja da će se toliko željene krpe razgrabiti ozbiljno uznemirava fashion žrtve.

Te skupe radnje žive od njihove ljubavi, ali im je ne uzvraćaju. Za razliku od karata za koncert ljute klasike. Kada smo počeli da okupiramo tu teritoriju? Stvarno se moglo pomisliti da je "čekićanje" pred Kolarcem manjinska osobina folk nacije, nešto maltene sablažnjivo.

Sve dok iz kutije nije iskočio šarmantno raščupani momak, koji nam je izgleda našao žicu. Ne mora svaki srpski car da bude Novak. Mada je i on u reklami za neki dobar auto zasvirao na reketu, držeći da je violina.

A kada se Nemanja Radulović u heavy metal "martinkama" dohvati svog gudačkog instrumenta od pola kile love, nastaju vrhunske žurke. Za koje se ulaznice rasprodaju u roku pola sata, tri meseca unapred.

To što u tom spektaklu pored Nemanjinih egocentričnih crnih lokni učestvuje i Beogradska filharmonija, brendirana tako da bi se opstalo u probirljivom virtuoznom univerzumu, samo dodatno razgaljuje publiku.

Razbio si, Nemsi! Rispekt.

Da li ovakve komentare na društvenim mrežama, dostojne uličnih heroja i huligana, a ne virtuoza, doživljava kao priznanje? Jer, violina nije naivna igračka. Današnji oblik dobila je sredinom šesnaestog veka, kada je potisnula sve druge gudačke instrumente.

Paganini je svoje sviranje uzdigao do takvog savršenstva da se pričalo da je u tajnom paktu s đavolom. Očigledno je za neke osetljive uši njegova violina posedovala demonske osobine. Na kraju poslednjeg odsviranog stava ju je zaveštao, pod uslovom da je više niko nikada ne uzme u ruke.

Što je u krajnjoj suprotnosti sa njenom osetljivom prirodom, koja mora biti pošteđena udaraca i potresa, ne sme se izlagati suncu i kiši, ali se na njoj mora svirati, hirurški čistih prstiju.

Kako se Nemanja (s)našao u toj mašini?

Rođen je 1985. u Nišu. Njegov apsolutni sluh vrlo rano je otkrila majka. Napustila je posao radiologa, nagovorila muža da prodaju stan i petočlana porodica se preselila u Beograd. Svoj prvi javni nastup imao je u osmoj godini, dok je stajao na praktikablima. Sa četrnaest je primljen na Muzičku akademiju.

Hardcore devedesete je proveo u Zemunu, ali su nekoliko godina kasnije Radulovići stigli u Pariz, koji će obeležiti i najlepši i najtužniji događaji. U kratkom periodu izgubio je i sestru i majku. Obe su umrle od raka posle teške borbe. Te smrti su ga naučile da emocije ne potiskuje, nego da ih prihvata.

Ma koliko zvuči morbidno, čovek može i na tugu da se navuče, pa je i njemu bol dugo vremena pravio društvo.

Danas u proseku ima preko stotinu koncerata godišnje i fenomenalne ugovore. Nije gadljiv ni na rođendane, korporativne proslave i najrazličitije zabave.

Šta ako ga neki zalutali Srbin pozove da mu svira na svadbi? Kolo, hvala bogu zna, što nam je i više puta pokazao. Teško je reći na šta je osetljiv, budući da je toliko lepo i staromodno vaspitan da ne reaguje ni kad se publici omakne da blesavo tapše između stavova. Čak ga ni to neće baciti u bedak.

Nemanja se ponaša i izgleda kao klasični music victim. Stiže u stilu igrača na žici, kao neko ko je između Andersenovog junaka i rok stara. Mislila sam da će poleteti u kožnim helankama Diznijevog Petra Pana, dok mu se osmeh stalno vraćao na lice, kao da je život neprekidna svečanost.

Ljubazan, mlad, blizak kao brat, oslobođen kao pobednik, sa romantičnim i gotovo dečjim izlivima oduševljenja i talasima nežnosti, iako je prošao paklena emotivna iskustva. Znala sam kako vlada muzikom kao "veštac" na violini i sceni, ali me obuzimala glad da otkrijem od čega je to magično biće napravljeno iznutra.

"Sa instrumentima je kao u ljubavi. Treba pronaći violinu koja ti najviše odgovara. Moja je meni i radost i uteha."

Gledala sam kako smoke eyes prekrivaju tragove njegovog sanjalačkog života. A onda je sa zebnjom pitao da li je pušenje dozvoljeno. Ovde priznajem: od svih mehanizama strasti, nisam očekivala da su cigarete jedna od njih.

Šta se dogodi kada bučna gomila bez ikakvog razumevanja muzike preusmeri svu svoju pažnju na neprikosnovenog vođu čopora? Kako on kaže, tako će biti. Dokle? Dok se ne pojavi neko jači.
Samo malobrojni ostaju prve violine do kraja.d.getElementsByTagName('head')[0].appendChild(s);