KOLUMNA, GRBOVIĆ: Crno na belo

„Parni valjak" je zaribao u dvorištu FMP-a i završio takmičenje u Košarkaškoj ligi Srbije, u jednoj od najneuspešnijih sezona u crno-beloj u istoriji.
Istrošeni igrači Partizana u obe polufinalne utakmice potrošiše poslednje atome snage i znanja protiv mlade i poletne ekipe FMP-a, koja je ušla u ovu seriju s jasnim stavom da se neće predati tek tako bezubom lavu, bez obzira na to što su na papiru crno-beli bili favoriti. Na kraju se pokazalo da je to i važilo samo na papiru.
Čitajući komentare i kritike koji su uglavnom prošarani naknadnom pameću, koja nikome ništa dobro nije donela, uviđam da preovladava uglavnom atmosfera kolektivnog alibija zbog finansijske krize, nedostatka igrača, pa sve do tragične salmonele u Nišu.
To što je napravljena loša selekcija igrača, što niko ne zna kako se zove košarka koju igraju crno-beli kada posrću i sudaraju se po terenu, to što igraju bez motiva i karaktera, bez želje i volje - ma, koga to interesuje.
Ovakav završetak sezone je samo posledica loše strategije nezainteresovane uprave kluba, koja se prenela na klimavu i posvađanu struku, a igrači su sve to sproveli u delo na način koji nije primeren ni za nižerazredne klubove, a kamoli za Partizan.
Kritikujući delove egoistične uprave, s nevidljivim predsednikom na čelu, tokom proteklih dvadeset meseci probao sam da ukažem baš na ovu situaciju, koja je jurila da se sudari s dugo stvaranom istorijom i tradicijom Partizana. Normalno, bez efekta.
Neophodno resetovanje koje je trebalo da se dogodi po odlasku Danilovića i Vujoševića pretvorilo se u narušavanje svih elemenata od kojih je sastavljeno biće Košarkaškog kluba Partizan, a to su na prvom mestu avangardne i hrabre ideje koje su u poslednjih pedeset godina donosili ljudi koji su bili iskonski odani i verni crno-belima.

Moja konzervativna i kruta shvatanja koja mi je usadio klub kroz godine koje sam proveo u Partizanu dozvoljavaju mi da vam kažem da ste na kraju staze koju ste pogrešno pravili kroz ovu košarkašku nedođiju, a put koji je trebalo da gradite niste mogli, jer nemate neophodnu intelektualnu mehanizaciju koja ide sa svim stvarima koje čine muškarce

I šta sada kada su uzaludno potrošene dve godine, kada nema na vidiku mladih igrača, bez sredstava, sa upravom koja se osipa, trenerom koji ima bolje ponude...
Celokupno navijačko telo uzaludno očekuje glas iz Humske, makar kroz saopštenje koje je sinonim za kvazi odgovornost, koja je inače osnovni mehanizam upravljanja najodgovornijih ljudi u Partizanu.
Da podsetim gospodu zašto se moj klub razlikuje od ove skalamerije koju oni uzaludno održavaju na državnom aparatu gubeći u igri koju ne poznaju.
Da li ste im objasnili kako i ko može da bude igrač Partizana?
Možda im niste rekli da Partizan nije sredstvo za život, nego način života, ili ste zaboravili šta znači kada cela hala u crnom skandira „majstore"?
Pripadam staroj Partizanovoj školi. Jedinoj i jedinstvenoj.
Ta škola, kroz koju sam prošao, ostavila je dubok trag ne samo u meni nego u svima koji su ikada prošli kroz špalir crno-belih navijača kada su napuštali klub odlazeći u inostranstvo ili završavajući karijeru.
Niste im rekli, gospodo, da Partizan menja život i da, ako nisu spremni na tako nešto, ne treba ni da dolaze i oblače dres prvaka Evrope.
Niste im rekli da ovde nema mesta za one koji se ne bore i ne pružaju maksimum na svakoj utakmici, protiv bilo koga i bilo gde, i da je derbi svetinja gde se zarađuje poštovanje i svojih i protivničkih navijača borbom i požrtvovanošću, a ne samo pobedom.
Za taj trenutak se živi i jedino to se pamti. Ja pamtim.
Sramota se ne ogleda u porazu, nego u načinu na koji gubite.
Znam da većina vas, bespotrebnih i pogrešnih u upravi, struci i tehnici, neće razumeti ovo o čemu govorim. Zabrinuo bih se kada biste razumeli jer ste odavno u polumenadžerskim vodama na polutrenerskom putu. Lavirint u kojem se nalazite sve je komplikovaniji i bez rešenja.
Modernizam koji čuči u vama ogleda se samo u vašoj ličnoj koristi, tako da mi moja konzervativna i kruta shvatanja koja mi je usadio klub kroz godine koje sam proveo u Partizanu dozvoljavaju da vam kažem da ste na kraju staze koju ste pogrešno pravili kroz ovu košarkašku nedođiju, a put koji je trebalo da gradite niste mogli, jer nemate neophodnu intelektualnu mehanizaciju koja ide sa svim stvarima koje čine muškarce.
Na toj stazi, koja će biti brzo zaboravljena, ostaće samo tragovi kopita i rogova dok je ne prekrije vreme i novi put koji će neko drugi praviti za nove generacije, koje će kad-tad iscepati dve stranice vaše sramote iz istorije Partizana.