KOLUMNA, GRBOVIĆ: Istanbulska zvezdana noć

Dok ga gledam sa onim karakterističnim rumenilom izazvanim nervozom na dvadeset razlike u finalu Evrolige i na nekoj drugoj, manje važnoj utakmici, shvatim da će tek osvajati titule i da to ne radi trofeja radi, nego radi pobede kao u Čačku na „Želovu" kada šutira za pobedu u basketu i nagradu od sto grama žita sa šlagom „Kod Makedonca"

Fenerbahče je prvak Evrope. Željko Obradović je skinuo devetu zvezdu sa evropskog košarkaškog neba i usamljeno hoda stazom kojom nikada niko nije kročio.
Pobedivši u polufinalu Kralja superiornom igrom pod oba koša, Fener otvara novu finalnu priču protiv Olimpijakosa, koji je u drugom polufinalu skalpirao armiju CSKA tako što je izdržao sve pritiske - tokom izuzetno dramatičnog sudara s teškom artiljerijom ruske ekipe - i samo na sebi svojstven način priveo utakmicu kraju u svoju korist.
Finale koje je usledilo za mnoge poznavaoce bilo je prepuno simbolike, posebno zbog Željkovog odnosa sa Spanulisom i činjenice da je proveo na čelu Panatinaikosa toliko vremena da poznaje stil i način na koji crveno-beli dobijaju važne utakmice.
Ostavio sam po strani strategije i taktike koje su osmišljene u noći pre finalnog okršaja, i razmišljam samo o maratonu koji su i jedni i drugi istrčali do samog kraja, gde ih je od prolaska kroz cilj delilo samo četrdeset minuta.
Ušavši u istanbulsko žuto-crno grotlo, Spanulis i ekipa su me podsetili na Leonidu, koji sa svojih 300 Spartanaca brani Termopilski klanac od nasrtljivih i neprijateljskih Kseroksovih legija, hrabro i dostojanstveno, kako i priliči potomcima ponosne Sparte.
Držali su se nekih trideset minuta utakmice preteći da ugroze tečnu igru Obradovićevog tima, koji je na krilima navijača rušio sve zamisli grčkog trenera, ali na kraju kvalitet i veća želja igrača Fenera donose prevagu na terazijama i uvode ovaj klub, a i tursku košarku, u istoriju.
Odolevali su Grci specijalnim timovima koje je Željko povremeno puštao na iskusne igrače Olimpijakosa, približavali se rezultatski i podgrevali nadu malobrojnim navijačima crveno-belih koji su bili na tribinama, ali na kraju sirena je oglasila slavlje Željkove legije stranaca i trijumf nad hrabrom grčkom četom, koja je dala sve od sebe u ovom nadrealnom finalu.
Željko Obradović je još jednom strateški i taktički - posebno u minijaturama, koje su njegova specijalnost - gradio igru i rušio zid Olimpijakosa, ciglu po ciglu, ne dozvoljavajući niti jednog trenutka prepuštanje kontrole, pa ni kada je imao dvocifrenu razliku.
Napadali su Srbi s bokova, branili Česi iz centra reketa, pritiskali Makedonci, Amerikanci u sredini, a ni Grk nije imao milosti prema svojima, dok su Turci čekali u rezervi.
Svejedno, zaslužena pobeda turske ekipe, koja se ponajviše zahvaljujući najboljem i najtrofejnijem evropskom treneru popela na krov Evrope, igrajući najbolju i najefikasniju košarku.
Uživao sam gledajući polufinale i finale u Istanbulu.
Četiri potpuno različite ekipe s različitom košarkom i igračima koji mogu da izvedu bukvalno sve košarkaške elemente na terenu.
Razlika je jedino bila u liderima, gde Ruse predvodi Teodosić, Grke Spanulis, Špance Ljulj, jedino turski predstavnik nema konkretnog lidera, već tu ulogu preuzima bilo ko od igrača kome su namenjene pomenute minijature alhemičara Željka Obradovića.
Filozofija kojom se vodi Željko nije svakome dostupna niti prepoznatljiva iz razloga što njegove košarkaške adaptacije vremenu i geometriji prostora na terenu imaju drugačije korene, koji su nastali u dubokoj prošlosti i koji su rasli na terenu Srbije, u gradu koji je poznat po košarkaškim velikanima.
Zato je teško igrati protiv ekipe koju on vodi jer on sve vreme igra u glavi svoju utakmicu na mestu plejmejkera, kreirajući tempo. A to mogu samo najveći. A on to jeste.
Dok ga gledam sa onim karakterističnim rumenilom izazvanim nervozom na dvadeset razlike u finalu Evrolige i na nekoj drugoj, manje važnoj utakmici, shvatim da će tek osvajati titule i da to ne radi trofeja radi, nego radi pobede kao u Čačku na „Želovu" kada šutira za pobedu u basketu i nagradu od sto grama žita sa šlagom „Kod Makedonca".
Ta želja za pobedom, koja je vodilja njegovog igračkog i trenerskog puta, nije prenosiva na igrače koje on bira, osim u njegovom slučaju. Bar ne u Evropi.
Način na koji priprema ekipu je sličan kao i kad je igrao, s tim što svoje znanje i iskustvo nesebično deli sa igračima, koji to prepoznaju i prihvataju.
Tu i leži njegova snaga, koju neprekidno crpi, a ogleda se u igračima koje stvara i delima koje ostavlja iza sebe.
Znajući sve ovo, osećam još veći ponos zato što nikada nije odustao od „Per aspera ad astra" (Kroz trnje do zvezda) i nikada se nije odrekao košarkaške i životne jednostavnosti.
Maestro, neka maratonac Filipid odnese loše vesti u Atinu, a ti nastavi da diriguješ košarkaškom Evropom.