KOLUMNA, GRBOVIĆ: Kolektivna štucavica

Ispivši poslednji gutljaj vremena u majstorici protiv Cedevite, Partizan se oprostio od sezone koja je trebalo da bude lekovita i da predstavlja još jedan strateški korak napred na putu rehabilitacije ekipe i renovirane uprave crno-belih.
Zagrcnuvši se u poslednjih nekoliko minuta sa obaveznom posledicom štucanja u četiri bezidejnih minuta nepromenjenog rezultata na samom kraju, Partizan završava takmičenje kako je i počeo - sterilno i bez rešenja protiv Cedevite, koja je ostala na samom početku utakmice bez glavnog hemičara, Amerikanca Boutrajta, koji inače meša popularni napitak i pravi razliku da li će on biti sladak ili gorak.
Šansa koja se ukazala njegovim izostankom povećala se u trećoj četvrtini, kada se povredio i mladi Arapović, tako da je bilo vremena za prilagođavanje novonastaloj situaciji i znatno smanjenoj rotaciji trenera zagrebačkih „sokića".
Nažalost, igrači Partizana ne koriste pogodnu situaciju i, tumarajući po lavirintu sopstvene taktike i lošim individualnim rešenjima, uz malu dramicu na kraju, kada je sve bilo gotovo, odlaze iz zagrebačkog Doma sportova poraženi.
Ta poslednja četiri minuta su i odraz cele sezone, gde je primetna tiha anarhija u napadu i nekontrolisana odbrana u popriličnom broju utakmica, i to baš onda kada je važno i kada se odlučuje.
Lično ne prihvatam opravdanja da crno-beli nisu mogli bolje niti izjave: kakav tim, takvi rezultati, jer je bilo vremena i za strategiju i za taktiku, ne samo u ovoj poslednjoj utakmici nego i mnogo pre toga.
Obično se kaže da ti sezona stane u jednu utakmicu, ali da bi došao do nje, moraš da prođeš trnovit put, što se Partizanu ni ove godine nije dogodilo. Naprotiv, niti su prošli kroz trnje niti su stigli do zvezda, samo su odradili, kako oni kažu, koliko su mogli.
Kvazi profesionalizam, koji se duboko zapatio u samom korenu crno-belog stabla, zarazio je i plodove koji bi trebalo da budu jestivi, ali, nažalost, ova utakmica je samo poslužila igračima Cedevite da te iste plodove uberu, ubace u mikser i posluže Partizan saznanjem da je pobedio sam sebe... po ko zna koji put u ove dve takmičarske sezone.
Sada, kada je sve završeno, jedino što znam je da se računi neće svoditi, neće se praviti nikakve analize, neće biti nikakvog planiranja za iduću sezonu, ali isto tako znam da će se pogrešno nastaviti istom stazom kojom se išlo, jer puta i nema zato što nema ko da ga projektuje.
Uz dužno poštovanje rada i dela trenera Džikića, koji je došao u zaista teškom trenutku u Partizan, gde je majstorski popravio krov polusrušene crno-bele kuće, u nastavku je pokazao određenu nesigurnost, što se videlo i u ovoj poslednjoj utakmici, ali mu ne zameram jer je on majstor za krovove, a ne za temelje, koji su odavno načeti od zemljotresa i ispucalog lošeg materijala ugrađivanog od raznih kalfi i šegrta koji su ostali posle odlaska nadzornog organa koji im nije dozvoljavao nikakvo mešetarenje unutar projekta crno-bele palate, a gradila se ta palata decenijama.

E pa sada, gospodo, vi meni recite koju ste košarku igrali od ove tri jedine postojeće i koju ćete igrati posle dve izgubljene godine ničega, bez baze mladih igrača kojima se hvalite kroz neke juniorske i kadetske titule, gde nijedan mladi igrač odavno ne može da prođe filter prvog tima Partizana

Neizvesna budućnost koja je pred Partizanom, u strateškom i ekonomskom smislu, zavisi isključivo od rezultata, koji moraju da budu na nivou onoga što sam klub predstavlja i težine „parnog valjka" koji je poravnavao iste te evroligaše ko zna koliko puta kroz svoju istoriju.
Neprihvatljiva je ovakva selekcija igrača koju ignorišem a priori iz razloga jer je ne razumem.
Selekcijom igrača za jednu sezonu birate košarku koju ćete igrati, a ona može da bude defanzivna ili ofanzivna. Ova prva je sporija i nije baš atraktivna, ova druga je brže i komplikovanija.
Prva je oprezna, lukava, šahovski precizna, ima isti tempo, žrtvuje malo figura na košarkaškoj tabli i potpuno je kontrolisana - to je igra za odrasle. Ova druga je temperamentna, ponekad pubertetska, mladalački brza, talentovana, često brzopleta, ali ispravljiva i drži tenziju do infarkta.
Kroz karijeru sam igrao i jednu i drugu košarku tako da dobro poznajem i prepoznajem trenere i njihove karaktere po odabiru igrača, pa zato i kažem da ne razumem prošlogodišnju i ovogodišnju selekciju igrača crno-belih.
Postoji i treća košarka, koja je mešavina ove dve napomenute i sastoji se od starijih i mlađih igrača, s razlikom da i jedni i drugi moraju da budu ekstremno talentovani. I tu sam košarku igrao u onoj NBA crno-beloj generaciji.
E pa sada, gospodo, vi meni recite koju ste košarku igrali od ove tri jedine postojeće i koju ćete igrati posle dve izgubljene godine ničega, bez baze mladih igrača kojima se hvalite kroz neke juniorske i kadetske titule, gde nijedan mladi igrač odavno ne može da prođe filter prvog tima Partizana.
Pravdajući svoj nerad i neznanje labavom ekonomijom kluba (a na državnom ste budžetu), obeščašćujete i sramotite sebe i taj grb pored kojeg svakog dana prođete kada redovno kasnite na posao.
Ali kako kažu, i početak i kraj su dva rođena brata od iste majke i različitog oca. A vi znate ko je vaš otac... ili ne znate?