KOLUMNA, GRBOVIĆ: Partizan ili Partizamik

Partizan ne sme da bude eksperimentalni poligon i paušalna kombinacija mladih/starih ili da olako otvori mala vrata za implementaciju novih mehanizama savremenog poslovanja, gde se dnevno briše sedamdesetogodišnja istorija i tradicija, a sve zarad nekoliko ključara koji otključavaju ta vrata povremeno zarad svojih ličnih potreba i minimalnog bakšiša iz prepunih džepova ljudi koje zanima samo profit

Posle nekoliko nedelja dirigovane neizvesnosti, neki članovi uprave sa sportskim direktorom na čelu donesu odluku da zaposle trenera Dinamika i postave ga na čelo struke crno-belih, pošto su svi ostali treneri s kojima su pregovarali odbili da sarađuju smatrajući da Partizan u ovom trenutku nije dobra opcija za njihove izuzetno uspešne karijere.
Ostavši bez municije, koja je olako potrošena u poslednje dve godine, ostatak upravljačkog tela bivšeg šampiona Evrope dovede, hvala bogu bez obeštećenja, trenera koji je preselio sve svoje šegrte i kalife iz bivšeg kluba u Partizan, a vlasnik dorćolskog košarkaškog projekta velikodušno ponudi i nekoliko igrača o svom trošku klubu koji mu evidentno leži na srcu, isto bez ikakve nadoknade, eventualno ako ga se sete kada budu odlazili u inostranstvo, a ako ne, nikom ništa.
Istovremeno, upravnici odlučiše da im ne treba predsednik kluba, nego će se njih nekoliko smenjivati za volanom crno-belog autobusa, koji sa zakrpljenim gumama gura uzbrdo na rezervi prema državnoj pumpi, očekujući da još jedanput sipaju obećano gorivo i krenu u novu avanturu kupeći usput putnike koji liče na likove iz meni omiljenog filma „Ko to tamo peva".
Kroz izjave i obaveštenja koja su usledila posle ugovorom uspostavljene saradnje preovladava utopistička ideja o novom timu, koji bi bio sastavljen od kombinacije mladih i iskusnih igrača, i insistiranju na strpljenju koje je potrošeno u prethodnim godinama, a koje je neophodno za zalet koji će doneti boljitak u nekom narednom periodu.
Prvo što sam naučio kada sam zakoračio na 4,2 ara pokrivenih parketom jeste da ne postoje mladi i stariji igrači, nego samo dobri, odlični, najbolji i oni drugi.
Teško je sastaviti takvu ekipu mladih i iskusnih i imati respektabilne rezultate, niti u novijoj košarkaškoj istoriji imate primer na koji možete da se pozovete, tako da će se teorija o takvom timu polako pretvoriti u alibi, koji se uveliko najavljuje makar kroz izjave i projekcije učesnika ove tehničko-poslovne simbioze između Dinamika i Partizana.
Druga stvar koja je važna jeste ta da svaki trener donosi sa sobom i svoju viziju i ideju kakvu košarku će igrati, a ona se najbolje vidi kroz selekciju igrača, koja je najbolji pokazatelj lične hrabrosti i umeća.
Košarka u Srbiji je na jako niskom nivou, bar što se tiče KLS-a, i veliko je pitanje da li bilo koji igrač iz te bezbrižne lige može da predstavlja pojačanje u bilo kom klubu koji ima ambicije da bude uspešan u evropskim takmičenjima koja su merilo kvaliteta igrača i klubova učesnika.
Partizan ne sme da bude eksperimentalni poligon i paušalna kombinacija mladih/starih ili da olako otvori mala vrata za implementaciju novih mehanizama savremenog poslovanja, gde se dnevno briše sedamdesetogodišnja istorija i tradicija, a sve zarad nekoliko ključara koji otključavaju ta vrata povremeno zarad svojih ličnih potreba i minimalnog bakšiša iz prepunih džepova ljudi koje zanima samo profit.
Treće pravilo je da ne postoje jeftini i dobri igrači, a posebno ne stranci.
Takva teorija je neodrživa i liči na dugogodišnju pripremu budućih iznuđenih rešenja, kao što je i ova promena u struci, koja je ostala kao jedino rešenje posle promašenih željenih meta sportskog direktora i njegovih saradnika.
Dodatnu nervozu mi izaziva komentar koji dolazi od svakog trenera koji sedne na crno-belu klupu, a tiče se budžeta, dugova, štednje i ostalih poznatih finansijskih problema koji se pretvaraju u uspavljujuću mantru i nemaju nikakve veze sa zanatom kojim se bave i za koji su plaćeni.
Gospodo upravnici, direktori, treneri i ostalo osoblje, radite vaš posao za koji primate platu, od sada ste lično, imenom i prezimenom, odgovorni za sve što će se dogoditi u budućnosti, jer odluku ste doneli vi, a ne neko drugi u vaše ime.
Partizan ne trpi polovičnost, manjak ambicija, opstajanje, odustajanje i nikakve jeftine proizvode, a kamoli ideju da bude drugi, i to stoji na vratima kroz koja prolaze svi igrači koji su ikada imali sreću da nose crno-beli dres.
Partizan je godinama odolevao i nikada nije pokleklao ni pred većim problemima, koje je rešavao isključivo jer se držao principa spartanske selekcije u svim kategorijama - od najmlađih do prvog tima. Tajna tog recepta je duboko usađena u generacije igrača i navijača koji su prošli kroz sve pobede i poraze tokom ovih sedamdeset godina i ostaće tu zauvek.