KOLUMNA, IVAN RADOVANOVIĆ: Groznica

Nezgodna nedelja za pisanje i za istoriju. Mislim, koga sve to što se nekada dešavalo interesuje danas, kada sve drma izborna groznica, kandidati, procenti, prognoze, navijanje, hejtovanje i sve ostalo što prati svake izbore, i pratiće ih uvek, jer ljudi su vam takvi, stalno misle da im to šta će biti i kako će im biti zavisi od onog gore, na vlasti, zaboravljajući da on ipak nije bog, ni vanzemaljac, ni viša sila, i da to što je tvoje i što se zove život, kao i to šta ćeš s njim, jeste, ipak, do tebe samog.

Opravdanje, pomislim neki put, to su vam svaki jebeni izbori, otkako je sveta i veka.
I kada ništa ne uradiš, kada si beskrajno lenj, kada nećeš da ustaneš, da pročitaš, probaš, promeniš nešto - nema šta, kriv ti je onaj za koga si glasao ili onaj za koga nisi.
Tako da mi, na kraju, i napravimo od drugova političara neka viša bića jer nam baš oni sve dođu i za sve su nam krivi.
I mrzimo ih, isto koliko i boga, kada nam se nade ne ostvare i kada nam život krene kuda nismo hteli.
A čime smo sami doprineli, koga briga. Obični smo, mali, smrtni, krhki, i samim ti apsolutno neodgovorni za sopstveni život.
Oni, veći od nas, u koje verujemo, ili koje smo izabrali, budu na kraju jedini naši krivci.
Glupo je to, ali je tako, nesigurna smo ljudska bića, svuda po svetu, lakomi smo, hteli bismo da dobijemo a da ništa ne damo, zavidni smo, ubeđeni da je nešto što je tuđe veliko zbog više sile, i oteli bismo to, prisvojili bez trunke stida, prevarili bismo svakoga, prodali, skinuli bismo mu glavu, odrali kožu i sve, ali baš sve bismo uradili samo da posle neko drugi bude kriv i odgovoran.
Zato smo i izmislili izbore, da podelimo i prebacimo odgovornost pa da imamo nekoga na koga možemo sutra da bacimo kletvu i pljunemo da ne bismo, slučajno, pljunuli sebe.
Zato smo, i pre izbora, tako lako birali jednog da nama vlada i da nam posle bude kriv, da možemo da ga smaknemo, u ime višeg cilja, koji se, uvek, svodio na naše lično zadovoljstvo, ono koje nastupi kada izbegneš odgovornost.
I kada pogledaš istoriju, upravo to vidiš. Reke krvi koje je trebalo, kao, nešto da promene. Sve, osim nas samih.
I izboli su Cezara, baš u martu, da slučajno on, od Senata proglašen za diktatora, ne bi postao još i tiranin, i da bi se republika ojačala. Izboli ga patriciji i senatori, isti oni kojima je savršeno odgovarao dok je krvario gaće i tamanio Germane, Gale, Kelte i razne druge nesrećnike, sve u slavu Rima i Senata, činivši ih moćnim, velikim i neizmerno bogatim.
Posle je taj model primenjivan često, od raznih, i padale su glave cezarima, sve za viši cilj, i često u martu.
Meni je, recimo, omiljen Elagabal, nesrećno dete koje je istorija zapamtila kao babarogu, a, odmah da vam kažem, ništa taj nije bio kriv.

Izbore smo izmislili da podelimo i prebacimo odgovornost, da imamo nekoga na koga možemo sutra da bacimo kletvu i pljunemo da ne bismo, slučajno, pljunuli sebe

Prvo su pretorijanci ubili imperatora Karakalu, pa namestili za cara, cezara, tog klinca, koji je verovao u nekog tamo sirijskog boga, pa je onda on, derište, otkrio sve čari vlasti, odao se raznim porocima - kako i ne bi, imao je šesnaest godina kada su ga smestili na tron - zaljubio se u roba, puštao lavove među goste koje je pozivao na večeru, i radio sve ostalo što bi svako dete radilo da mu daš vlast, da bi ga, na kraju, u martu, ubili ko psa, u njegovoj osamnaestoj godini, obezglavili i telo mu vukli rimskim ulicama, kroz prašinu, koja je, kao toliko puta pre i posle, postajala zgrušena i krvava.
Onda je, par vekova kasnije, opet u martu, Teodorik, u Raveni, lagano probo mačem Odoakara, prvog varvarskog vladara Italije, i nagnuo se nad njim, bledim i mrtvim, povikavši: „Sasvim sigurno nije bilo kostiju u ovom bednom drugu", ustvrdivši tako da je Italiji i svetu, a sve kao, potreban neko mnogo čvršći.
Onda se sve to nastavilo pa su, tokom marta, članovi organizacije koja se zvala Narodna volja - što je idealan naziv za prebacivanje odgovornosti na čitav kolektiv, naciju, narod - ubili i ruskog cara Aleksandra II Romanova, koga je nasledio nesrećni Nikolaj, poslednji monarh iz reda Romanovih i poslednji u ruskoj istoriji, koga su kasnije boljševici smakli s celokupnom familijom, opet se pozivajući na narodnu volju.
Na kraju, u taj martovski red uključili smo se i mi, pa smo ubili svog premijera, a sve do danas kao ne znajući ni kako ni zašto.
Ma, nemoj! Zna se to vekovima već. Bio nam je kriv za sve.
I svaki naredni će nam takođe biti kriv, i bićemo željni njegovog smaknuća, i čekaćemo strpljivo njegov kraj, ubeđeni da je samo to, i ništa drugo, naš početak.
Neki put mi padne na pamet da će to prestati tek kada počnemo, ponaosob, i svako za sebe, svakog dana, da održavamo izbore na kojima ćemo odlučivati o sebi, birati sebe, i glasati za sebe.
A onda shvatim koliko je to nemoguće, i koliko njih, ni u kom slučaju, ne bi za sebe glasalo, nego bi potražilo nekog drugog. Velika gužva bi tu nastala, i još veća izborna groznica. Tresli bi se, svaki dan, po ceo dan.
Pa zato da vas, za kraj, pitam: a da li biste vi, na svojim izborima, za sebe glasali?