KOLUMNA JEVRIĆ: Rimovani puk „Sava Savanović"

Ili Grobarovka u Marinkovoj bari

Čitali smo „Moskva Petruški", knjigu koju je napisao neki ruski pisac pijanac, drevna ispičutura. Koji je umro od alkohola. U njoj smo pronašli recept za „komsomolsku suzu", najžešći koktel na svetu.

U kriglu piva se sipa konjak, vinjak, crno i belo vino, votka, džin, pivo i na kraju nekoliko kapi znoja iz prljavih čarapa koje nisu prane mesec dana.

To je koktelu davalo poseban šmek. Ipak je samo Goveče uspevao da ga popije na eks. Pilo se tako što se s dva prsta začepi nos i onda gutaš dok možeš. Pili smo sve što se moglo popiti. I „brione" i „petralone" i apotekarski alkohol.

Bila je to samo još jedna isturena straža Rimovanog puka „Sava Savanović". Pošto su titoisti imali zakon i Odbor za zaštitu imena i dela Josipa Broza Tita, mi smo osnovali Odbor za zaštitu imena i dela Save Savanovića, prvog srpskog vampira. Napravili smo i paraknjiževnu formaciju - Rimovani puk.

Rimovani puk „Sava Savanović"osnovao je Maršal Ču De, pesnik i knjigoznalac. Omiljeni lik akademika Mije Pavlovića koji, naravno, nikada nije ovamo svraćao. Svi su uzimali činove po potrebi. Ja sam bio major i načelnik Odeljenja za dezinformacije. Pukovnik je bio Mariokov. Politički komesar Ilja Moljak - Crveni Kmer, profesor književnosti na Slobodnom univerzitetu.

Vrhovna komanda je lokala po otmenijim mestima i retko je ovamo dolazila. Ali smo od njih redovno dobijali unapređenja i komande za dalji rad na rušenju komunizma Titovog tipa.

2.
Vukao sam se ulicom bez para, bez cigara, bez ideje gde da prenoćim. Padao je sneg. Ušao sam u „Kolarac" i naručio ništa. Prišao mi je šef Mića i rekao:

„Ovde ne može da se sedi džabe. Ili naruči piće ili idi u neki studentski klub."
Bio sam u tankoj letnjoj jakni i nije mi se izlazilo napolje.

Dvojica momaka koji su sedeli za susednom stolom naručili su mi piće i pozvali me da sednem s njima. Naručili su mnogo pića. Ja sam se, kao prava nabodica, prilepio za sto. Slavilo se nešto. Posle su stigli i ostali i žurka je trajala do fajronta.

Milutin Kukrika je uradio neki žešći posao. I on je bio ozbiljan ludak. Rešio je sve da nas časti.
Saša Dragstor predložio je da kupimo piće i odemo kod njega u Marinkovu Baru. Otišli smo do dragstora i napunili taksi karavan pićem. Pet gajbi piva, gajba vina, paket žestine...

Odjednom, svi su hteli da krenu s nama. Čak i Poštarka.

Stigao je i Jakov Govnarov s devojkom.

Počela je prava rimska pijanka.

Pojavio je odnekud i Šefket Krcić, profesor marksizma na fakultetu u Nikšiću.

Pilo se „ko nekad, ko nekad", što bi rekao Gospodin Srce Aleksandar Sekulić.

Ponoćni autobusom su stigli, osim naših iz „Kolarca", i neki Bosanci.

Bila je to prava grobarovka. To smo ime, grobarovka, za takve žurke umotvorili.

Onda je Miša Mrak izvukao nožinu. Sapleo se i pao preko mene. Probušio mi je kožnu i zabo mi nož kraj leve sise. Ali ne duboko. Nastala je panika. Ja sam ležao na patosu punom pikavaca. Skinuli su mi jaknu i košulju. Neko je predlagao da zovu Hitnu pomoć. Ja sam u ranu nasuo duvan i smejao se. Natezao sam iz flaše „stomakliju" i smejao se, malčice mrtav.

Poštarka se kresala s poslednjim beogradskim kojotom Franjom Radojičićem. Ali i Saša Dragstor je hteo da ga umoči. Udario je Franju loncem u kojem je, ko zna kad, neko kuvao pasulj - i pocepao mu arkadu. Onda je on navalio na Poštarku, koja nije ni primetila da se đuvegija promenio.

Devojka Jaše Govnarova je počela da lomi pune flaše.

Jaša ju je izvukao napolje, a onda se začulo jaukanje.

Ubi ženu.

Istrčali smo napolje, a tamo, na makadamu, ležao je Govnarov. Snežana ga je jahala i tukla. Jedva smo ga iščupali ispod njenih ruku.

Milicija je došla tek treći dan.

Odveli su Sašu Dragstora na izdržavanje kazne u Padinsku Skeli.

3.
Ja sam ujutru pokupio prazne flaše i uzeo kauciju. Bilo je taman dovoljno da u „Kolarcu" naručim litar belog i kisele i deset ćevapa.

Pojavio se pesnik Ambrozije. Seo je i počeo da recituje:

„Jednoga dana doći ću do stana,

Kad nikne trava iznad prslih glava."
(E, Ambro nesretni, dobio je uskoro stan kraj Bigza. Par meseci kasnije, dok je prelazio ulicu, udario ga je auto.)
Posle su polako stizali i ostali.

Punio se „Kolarac".

Ambrozije se priključio za sto Pavlu Saviću, predsedniku Akademije, i ogrebao sa za „tinjak" (tako je on zvao vinjak).
Obalio sam litar i bio srećan i sit. Mi smo, uglavnom, pili, retko jeli.

Kada dovoljno dugo čekaš, neko sigurno dođe.

I pojavio se. Almir.

Almir Zalihić. Niko nije mogao da nasluti da je prevarant. Pozvao je kelnera i poručio za moj astal litar.
Taman sam se bio sredio i razmišljao o tome gde da se dočepam novog pića. Almir je sedeo sam pa smo ga pozvali da sedne s nama, za naš astal.

Kako tad, tako i narednih petnaest dana nastavio je da plaća sve naše račune. Pokazao nam je komad zlata i rekao da mulja nešto sa zlatarima Janjevcima i da ništa ne brinemo.

Almir je postao hit. Pojavljivao se u sedam ujutru i ostajao do fajronta. Pokrivao je sve naše pizdarije. Almir je bio bog. A mi smo izmišljali scenarije koje je on pokrivao. Na kraju je odlučio da otkupi Svetislava Basaru iz dužničkog ropstva.

Basara je sjebao BMW nekim užičkim mafijašima. Oni su ga, pošto je završio grafičku školu, zaposlili u štampariji „Borbe". Da bi pokrili štetu, svakog meseca su mu uzimali platu. Onda je odlučio da bude pisac i političar. Uglavnom političar.

Gde smo bili mi, pisci, tu su bili i kamataši. Niko nije znao da je Almir, na kvarno, uzimao lovu od kamataša.
Kamataši su bili dobri drugovi i često su nam plaćali piće.

Ja sam ga upoznao sa Ćelom Bosancem.

Ćela je bio pripravnik za kamataša.

I on je, kao i mi, petnaest dana pio na Almirov račun.

Onda je Ćelo, glavat, žut Bosanac, pozajamio Almiru 2.000 maraka. Almir je rekao: „Idemo na Kosovo".
Prethodno je meni kupio jaknu. Crno-crvenu. Anarhističko-šiptarsku.

Otišli smo avionom do Skoplja. U Skoplju smo se zapili ko pruski oficiri u Arapskoj kući, koja je bila i javna kuća.
Ja sam se napio i otišao da spavam u trokrevetnu sobu. Njih dvojica su kupili kurve.

Probudila me je buka. Almir, karatista i jak tip, lomio je krevet, a na drugom cvili Ćela Bosanac.

„Jelka ima ubavo kurke, ama neće da mu se diga", čulo se iz Ćeletovog kreveta.

Ujutru smo, taksijem, stigli u Prištinu. Tu je počela grobarovka. Grobarovka je pijanka bez prestanka, sa obaveznim orkestrom policije. Gde, na kraju, pohapse sve, osim Grobarova.

Pošto smo spičkali Ćeletovih dva soma maraka, Ćele se vratio za Beograd, a ja sam završio u Okružnom zatvoru Priština. Dobio sam pedeset dana. Ali to je već druga priča. Približavala se nova 1983.