KOLUMNA, JEVRIĆ: Spiridon

U „Poslednjoj šansi" pili smo „no nekad, ko nekad". Jakov Grobarov i ja dogovorili smo se pred zoru da krenemo za Pariz.

Ja da tražim moju odbeglu draganu, slikarku Milicu Kojčić, a mesje Žakob Grobarov da obiđe stare prijatelje, ateljee, štekove i štenare po kojima se šunjao. I da potraži svoju ženu Miru Štrbac, levičarku koja je šezdeset osme otišla u Pariz i tamo ostala.

Pokojni Ambrozije Marošević je spavao za stolom. Budio se samo da nategne iz čaše i uhvatio je da mi idemo za Pariz.
Posle nas je danima tražio u kafani „Mali Pariz".
Mi smo otišli na Kalenića guvno, gde je Jašenka iznad kafane „Kalenić" na poslednjem spratu imao potkrovlje.

Milicu sam upoznao na nekoj žurki u Studenjaku. Ja sam samo u kupaćim gaćama sedeo na ormaru i pio.
„Liči na grčke kurose", rekla je Milica. Nisam znao šta su kurosi, ali mi se dopalo. Predložio sam joj da idemo kod mene u Bijelo Polje i ona je pristala. Dopala se tati i mami, ali ne i mojoj babi Ikoniji, koju je portretisala. Tata i mama su verovali da ću se smiriti kad se oženim.

Milica je bila iz sela Dublja kraj Svilajnca. Pričala mi je da se zadovoljava tako što u ribicu gurne dve nedozrele šljive. Kao što to Japanke rade s kuglama.
Hteli su da me žene i ja sam pristao. Ja sam uopšte na sve i uvek pristajao. A pristala je i Milica. Moj tata je izvadio poslednji štek koji je čuvao za ne daj bože i dao mi je hiljadu maraka. Da nam se nađe.

Kad smo stigli u Beograd i kad je Milica videla s kim ima posla, furnula je s nekim gastarbajterima iz Dublja za Pariz.
A Jašenka i ja smo pošli u poteru za odbeglom mladom.
Ispratilo nas je društvo iz „Šanse".

Po Beogradu se pričalo da se Jaša pomokrio na Večnu vatru u Parizu i da ga je iz gumene sobe spasao Leon Davičo.
Pričalo se i da je jednog dana kad je vlasnik hotela na Klišiju došao po kiriju našao Gabrijela Garsija Markesa, tada nepoznatog novinara, i Jašicu kako sede na podu, ćute i gladaju se. A oko njih osmica od flaša s vinom.

Mnogo godina kasnije ostareli legionar je stavio pločice na dve sobe. Na jednoj je pisalo: „Ovde je stanovao  Gabrijel Garsija Markes", a na drugoj „Ovde je stanovao srpski pisac Jakov Grobarov".
„Ko zna, možda i on dobije Nobelovu nagradu", rekao je radoznalim piscima iz Srbije.
Na stanicu je Trudni Miš, šibicar u penziji, doveo trubače.

Dok je voz polazio, Jaša je lajao s prozora: „Av, av, av, samo Tito da nam je zdrav." Na svu sreću, niko ga nije čuo.
U Zagrebu smo napravili pauzu. Išli smo u „Blato", čuvenu kafanu, u kojoj je Jaša imao ekipu. Napravili smo darmar u blatu i otišli na stanicu da čekamo voz. Pospali smo po drvenim klupama. Probudili nas je milicija sa psima. Priredili su nam nezaboravan doček. Spasle su nas karte za Pariz.

Sa granice Francuske su nas vratili u Švajcarsku. Takve kao mi nisu primali. A ni para nismo imali. U pratnji policije stigli smo do Lozane. U Lozani smo utekli s voza i našli neku srpsku kafanu koju je držao bivši blagajnik sekcije za puteve iz Titovog Užica. Zapili smo se s njim, a on nam je dao kelnericu, a kelnerici kola, tako da nas je ona preko nekog malog prelaza ufurala u Francusku.

Prvu noć smo noćili kod madam Monlo na Šanzelizeu.
„Idemo kod moje devojke", rekao je Jaša.

Zazvonili smo na vrata i vrata nam je otvorio lakej.
„Recite madam Monlo da je stigao mesje Žakob Grobarov."
Dočekala nas je starica sva u svili s nakitom, lepog osmeha.
„Jeste li vi zaista bili devojka mesje Žakoba Grobarova?"

„Da, da, ali me je Žakob ostavio kada mi je doktor prije četrdeset godina zabranio da pijem. No, ja uvek imam piva u frižideru. Ko zna, možda Žakob svrati."
Madam Monlo je bila žena francuskog ambasadora u Auataraliji, koji je odavno umro. Živela je s pet pudlica i ostarelim lakejom. On nas je poslužio litarskim flašama piva.
Kad smo se nalili, Jaša je hteo da ponese jednu pudlicu
Verici Tuborg, njegovoj tadašnjoj ženi. Jaša ju je uhvatio za prednje noge, a madam Monlo za zadnje. Pudlica je cvilela. Bože, kako je cvilela. Ali svitalo je i mi smo krenuli da se kotrljamo ulicama Pariza.

U Parizu nas je čekao Bata Spiridon, Jašin kamarad s kojim je zajedno stigao u Pariz šezdeset osme.
Kada je iz nekog doma za ratnu siročad stigao u Pariz, Bata Spiridon nije imao ništa osim želje da postane slavan.
Prihvatili su ga slikari i kurve s Monmartra.
Tada je promenio i ime. Uzeo je ime Spiridon i svima svečano objavio da je stigao s planete Gorosan da bi dokazao ko je najveći slikar u galaksiji.

U podnožju Monmartra, u hotelu gde je stanovao, nagomilali su se računi.
„Sve ću vam to nadoknaditi jednoga dana kad postanem slavan", rekao je Bata Spiridon.
I održao je obećanje.
Legionar vlasnik hotela, nemajući kud i videvši da drugačije neće moći, odlučio je da mu pomogne.
Prvo je urađen stajling. Bata Spiridonu su skrojili mantiju od plavog platna, po kojoj je on zlatnim slovima Miroslavljevom ćirilicom ispisao svoje stihove.
Od kartona oblepljenog folijom od cigareta napravili su oreol za najvećeg slikara s planete Gorosan.

Spiridon je naslikao deset slika.
A onda je seo i napisao pismo Salvadoru Daliju.
Spiridon ga je pozivao na dvoboj. Njega, najvećeg slikara na zemlji. Ko pobedi, biće najveći slikar u galaksiji.
Spiridon ga je pozivao da mu otvori izložbu.
Koja će izgledati ovako:

Devet devojaka golih do pasa nosiće Spiridonove slike okačene oko vrata.
Na podu će biti platno. S jedne strane Dali, s druge Spiridon. Da svet vidi ko je bolji.
Posle dva dana stigao je Dalijev odgovor. Pristaje.

Vlasnik hotela, kad je čuo da dolazi Dali, odmah je pristao da snosi sve troškove.
Nađene su dobrovoljke, njih devet, da nose slike Bata Spiridona okačene oko vrata. Da se skinu.
Obaveštena je sva štampa i svi paparaci Pariza.

Kada se pojavio Salvador Dali, Bata Spiridon mu je prišao, skinuo s vrata jedne devojke sliku i okačio je Salvadoru oko vrata.
Počeli su da sevaju blicevi.
Bata Spiridon je zagrlio Dalija, i ta je slika obišla svet. Iste noći Spiridon je sliku prodao nekom bogatom Amerikancu za trista hiljada franaka. I isplatio je dugove u hotelu.
Uskoro je u blizini Gar de Liona otvorio galeriju „Spiridon", gde se i danas mogu videti njegove slike. Kupuju ih Nemci i Amerikanci. Na vratima je veliki poster na kojem su Spiridon i Dali. Dali, naravno, sa Spiridonovom slikom oko vrata.
Za razliku od užasa koji slikaju srpski slikari u Parizu, Spiridonove su slike pune toplih boja i bajke. I on sam i njegove slike izgledaju kao da su iz neke skaske utekli u ovozemaljski živo.