KOLUMNA, LUKOVIĆ: Kubanski televizijski hit

Da Kuba nije samo mondensko odredište srbijanskih, bogatih turista koji se iživljavaju nad tamošnjim stanovništvom, tvrdeći - kad se vrate u Beograd - kako su „samo siromašni i srećni", što neodoljivo podseća na retko budalastu misao Dobrice Ćosića da je zaostalost „naša šansa", dokazuje se upravo samokritikom samih tih Kubanaca, koji nešto baš nisu oduševljeni revolucionarnim sistemom i njegovim rezultatima. Pitanje: kome da verujemo - da li fensi Srbijancima ili domaćinima Kubancima, deplasirano je, naročito posle četvorodelne TV serije „Četiri godišnja doba u Havani" (Four Seasons In Havana), pod pokroviteljstvom dve producentske kuće - „Wild Bunch" i „Tornasol".
Svaka od devedesetominutnih epizoda - dakle, reč je o pravim filmovima - adaptacija je jednog od romana kubanskog pisca Leonarda Padure koje je on napisao u periodu od 1991. do 1998, u vreme tzv. specijalnog perioda, kad je prestala pomoć Sovjetskog Saveza i kad je decenijsko savezništvo ideološki puklo. Serija prati to napuklo društveno tkivo koje se rastače korupcijom, prostitucijom, a posebice kriminalom u političkim sferama; glavni junak je kapetan Mario Konde, koji rešava nekoliko slučajeva zločina, iza kojih se otvara rasulo sistema, partijska kontrola ili familijarna diktatura vlasti.

 Zarazna melanholija Havane, koja, uprkos svemu, živi punim plućima, kao da silazi sa ekrana među gledaoce

Ovaj karipski noir više od svega pleni atmosferom Havane; svetlost, senke, mrak, muzika i senzualnost u svom rudimentarnom obliku čine od serije neku vrste emocionalne gozbe koja se ni ritmom ni odsustvom akcionih scena ne može porediti s američkim ili evropskim TV radovima; Mario Konde (igra ga, kao da igra sebe, briljantni Horhe Perugorija) jeste paradigma generacijske Kube, kojoj prošlost diše za vratom, ali se otvaraju i neki slobodniji horizonti. Konde je neporavljivi romantik, zaljubljen u pravdu, ali često nemoćan pred brutalnim potezima nevidljivih ljudi s vrha koji usporavaju ili stopiraju istrage; sebe ubeđuje da je pisac, večeri provodi s društvom koje, okupljeno oko karipske hrane, jeftinog i po zdravlje opasnog alkohola, uživa u starim hitovima s kaseta grupe „Creedance Clearwater Revival".
Ta zarazna melanholija Havane, koja, uprkos svemu, živi punim plućima, kao da silazi sa ekrana među gledaoce; raskošna fotografija u kojoj se sumiraju lepota i beda, opis je Padurine Kube negde između čekića i nakovnja, potrebe da se očuva tradicija, ali i da se nekako uhvati ono malo budućnosti.
Mada je po definiciji ovo krimi-serija, priča o zločinu samo je paravan za priču o Kubi. Sentimentalna po naboju, raskošna po intenzitetu, serija od četiri filma je hommage ljudima s Kube.
Narod je jedno, država je nešto drugo. Zato su „Četiri godišnja doba u Havani" televizijski dragulj koji nema premca; jer niko nema takvu Kubu, nego sami Kubanci.