KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Automatski pederaj

Bez obzira na hipertrofirano isticanje umetničkih ambicija i manipulisanje buntovnim stavovima, pederkasti Majkl Stajp i njegova strejtaška instrumentalna trojka zapravo se nikada nisu ni potrudili da izbegnu beskrvni komercijalizam zabavljačkog sveta bele Amerike

Lakše je izbeći ludake ili budale nego ljude koji se baškare u zabludi. Zašto? Pa zato jer su takvi najmasovniji i najagilniji u endemskoj beslovesnosti, a robovska mašinerija ih koti ko viruse. Vojna industrija zabave ne samo da živi od zabluda već neprekidno radi na njihovoj inovaciji i usavršavanju, vodeći računa da ih predstavi kao statusni simbol dostupan svakom polusirotanu koji sebe želi da doživi kao čoveka od ukusa. E sad, da se sve ne svede na providno trendseterstvo, moguli svetske estrade pojedine zablude kanonizuju i time obezbeđuju sebi konstantan ultra-mega-super-ekstraprofit.
Evo, ovih nedelja se zahuktalo slavljenje važnog postistorijskog jubileja - četvrt veka kako su medijski komesari uvalili prostom a umišljenom puku navodno „veliki rok album". U beskrajnom lancu replikantskih manifestacija podvaljivanja i zavođenja budžovanskih proletera, eto, došao je na red i nezaboravno mediokritetski album „Automatic For The People" - kobajagi kreativni vrh u opusu jednog od tri najprecenjenija i najnaduvanija benda u postnovotalasnoj eri. Pošto su ostala dva „U2" i „Radiohead", sigurno ste pogodili, moji obavešteni ajfonovski konzumenti muzike, radi se o onim kvazialternativnim kvaziveličinama što se odazivaju na ime „R.E.M.". Jeste, nije im to „dijagnostičko" ime nimalo slučajno - sve pesme im zvuče kao da su komponovane i odsvirane u stanju mesečarenja i sanjanja košmarnih, nimalo vlažnih snova.
Iako odavno razdevičeni u svojoj sterilnoj pohlepi i fatalističkoj nedarovitosti, „R.E.M." ostaju primer izuzetnog marketinškog podviga: vešto maskirani japijevski bend koji je morao da uspe na tržištu kao „rokenrol devijacija" jer je u samom srcu visoke politike bio odabran da predstavlja simbol mutirajućeg korporativnog populizma, čime je trebalo humanizovati elitizam na način sirovog kunsta. Stoga su njihovu karijeru brižljivo projektovali najkvarniji umovi zaduženi za proizvodnju zabave koja kod robova izaziva iluziju prelaska na viši duhovni i staleški nivo.

Salonski mapetovci
Njihovo umetničarenje, gde rokenrola nema ni u tragovima njihovih telesnih izlučevina, faraonska medijska armija je predstavila kao proizvod potkulture koja najvernije imitira zvaničnu ili formalnu kulturu Severne Amerike, dok su članovi grupe tretirani kao instinktivni intelektualci s muzičkim ukusom koji je uključivao i tradicionalne i avangardne vrednosti, ali i sa emocionalnim životom koji je, kako je scenario zahtevao, bio zasnovan na njihovom svesnom ili nesvesnom neodobravanju većine svetinja njihove kulture. Zato deluje tako predvidljivo što su svoje „art rokerisanje" započeli kao antibušovski koledžarski liberali, da bi ustoličenje dočekali kao klintonovski salonski mapetovci.
Naravno da i najpovršnije slušanje bilo kog „R.E.M." albuma lako otkriva tu jadnu laž kako je rečena rokerska ekipa oduvek prebivala u ilegali, odnosno vraćala se u nju nakon odrađenih obaveza koje su neizbežne u šou-biznisu čak i za takve osećajne i neprilagodljive individualce. Jer sve što čujete s njihovih albuma jeste izveštačeno, razblaženo imitiranje velike tradicije koju niti razumeju niti su bili sposobni da išta suvislo učine s tim džinovskim legatom prepunim neusahlog nadahnuća, estetske magije i punokrvnog uzbuđenja. Štaviše, bez obzira na hipertrofirano isticanje umetničkih ambicija i manipulisanje buntovnim stavovima, pederkasti Majkl Stajp i njegova strejtaška instrumentalna trojka zapravo se nikada nisu ni potrudili da izbegnu beskrvni komercijalizam zabavljačkog sveta bele Amerike. Kada su uspešno obavili fazu inicijacije i bili primljeni u vrhovni mejnstrim, provincijalci iz Ohaja nisu bili više u stanju niti da simuliraju tvrdu (ali promišljenu, je li!) rokenrol svirku.

Ono što je olakšavalo posao kako njima, tako i njihovim mentorima jeste činjenica da već početkom osamdesetih, kada su „R.E.M." započeli karijeru, postojeća indi scena nije se gotovo uopšte razlikovala od plitkosti digitalno nabudžene plesne muzike koja je vladala top-listama. Morali su da se pojave neverovatni „The Replacements" pa da se u Americi ponovo začuje pravoverna rokenrol vibracija, krik radosti i besa, uznemirujuća buka praćena uličarskim duhom radničke klase i deklasirane omladine, svedene na dekadentne socijalne slučajeve. E, zato niko ne pominje niti pomišlja da proslavi 30 godina od objavljivanja njihovog epohalnog albuma „Pleased To Meet Me", na kojem se nalazi i verovatno najveća rokenrol himna osamdesetih „Alex Chilton". A dobro se svi sećamo, „R.E.M." su oduvek bili puni hvale za Pola Vesterberga i njegovu alkoholičarsku divlju hordu iz Mineapolisa, javno se izdajući za saborce i obožavaoce zlosrećnih „The Replacements", koji se ni u jedan sistem nisu uklapali niti su to iskreno ikada i poželeli.
O stepenu etabliranosti „R.E.M." u podrumima i sefovima Volstrita ponajbolje govori podatak da su se te 1992, kada i njihovo danas naširoko hvaljeno upinjačko dugosvirajuće drndanje, pojavila čak četiri apsolutno nepobitna remek-dela. Ali šta da radi supermaterijalistička muzička industrija kritike i samokritike s tako zaumnim delima, dvosmislenim i teskobnim poput najrealističnijeg sna, što pršte od nanovo izmišljene i neukrotive ljudskosti, a kakva su „Magic And Loss" Lua Rida, „Sweet Old World" Lusinde Vilijams, „The Criminal Under My Own Hat" Ti Bouna Barneta i „Joshua Judges Ruth" Lajla Loveta? Jednostavno, u gospodarskom tumačenju narodne poslovice, baba je pojela žabu kako ne bi došlo do mešanja mešanaca i čistunaca, dvorskih ljubimaca i geto heroja.

Muzičke splačine
Ipak, batalimo geostrateške fetiše dvojice glavnih generala: General Electrica i General Motorsa. Smatram da bi bilo previše olako pretenciozne „R.E.M." muzičke splačine - u kojima se brkaju melanholični folk i plačipičkasti pop s rutinskim gitarskim rifovima i mehaničkim ritmovima - proglasiti za lažni rokenrol, jeftino pametovanje, truli emocionalizam; za tržišni mit stvaran za čopore kompleksiranih sitničara kojima je potrebna snobovska zabava dok očajnički traže stalno zaposlenje.
U muzici projekta „R.E.M." nema ni seksa, ni droge, ni veselja, ni nepatvorene tuge. Iako izgledaju kao farmeri/programeri/inženjeri ekologije/večiti studenti ugostiteljstva, ono što se čuje s njihovih albuma nije tek prosečni primer „naučene umetnosti". Ne, ovde je u pitanju „umetnost termita", bazirana na patološkoj sujeti i autodestruktivnoj gladi za uspehom, bez strpljenja za životne drame, bez mašte za kreiranje lepote, bez elementarnog zanatskog umeća, čiji je ishod samozadovoljno vrtenje ukrug, kao i razmaženi iskorak u besmisao kojim se prikriva nesposobnost aktera da se nosi sa zakonima forme.
Ta prepotentna proizvoljnost najpreciznije je oličena u propovedničkom egzibicionizmu Majkla Stajpa, kome je nemoguće da shvati da unjkavo zavijanje nije vokalno fraziranje, već proliv tvrde stolice - njegov glas je beživotan, monoton, lišen humora i ne izražava ni utehu ni misteriju, već poraz i neproživljeno beznađe. Takvu sadističku simulaciju pevanja neumitno mora da prati napadna muzika, lišena prefinjene melodioznosti koliko i autentične žestine. Umesto da kod slušalaca izazovu emocije, „R.E.M." neprestano na silu nameću sopstvenu mentalnu zbrku, koju njihovi promoteri iz vladajućih intelektualnih krugova tumače neukoj publici kao najuzvišeniji spektar osećanja, od mraka do tame, i kojem se, jakako, ta publika mora pokoriti kao duhovnom poretku višeg reda. Ali, kao što je još onaj Grk u antičkom buretu skontao, nema katarze bez dvosmerne komunikacije.
„Automatic For The People" je još jedna tipična koliko i zaludna „R.E.M." stilska vežba - do karikaturalnosti samosvesna kopija „Byrdsa". I dok upotrebljivi gitarista i strastveni diskofil Piter Bak čini tek šmekerski naklon Rodžeru Mekginu, dotle napori Majkla Stajpa da svoje patetične i nerazumljive stihove otpeva poput dvojnika genijalnog i za bilo koga nedostižnog Džina Klarka poprimaju razmere predsmrtne agonije. Pa se vi posle zapitajte zašto je „Automatic For The People" bila poslednja ploča koju je Kurt Kobejn preslušao pre nego što je nabio lovačku dvocevku u usta i pritisnuo oroz.