KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Četvrti Karamazov

„Većina naše publike i dalje misli da je 'Twist And Shout' originalna pesma 'Bitlsa'. Valjda zato što je od starta bila naša himna. Eto koliko je veliki Bert Berns. On je to napisao!" Ovo kaže Pol Makartni u dugo i pažljivo snimanom dokumentarcu „Bang! The Bert Berns Story", čije prikazivanje je otpočelo ovog proleća, praćeno vrlo pozitivnim prikazima u kojima se konstatuje kako se najzad, posle pola veka od njegove smrti, otkriva sva veličina i važnost Berta Bernsa, koga već dugo prati fama „najvećeg kompozitora 60-ih za koga nikada niste čuli", odnosno „najveće neispričane priče u istoriji rokenrola".
Ove titule - dostojne superteške kategorije! - nisu deo nikakvog marketinga jer Bert Berns je ozloglašeni bruklinski vagabund, sin ruskih Jevreja koji je zračio rusku zaumnost i jevrejski borbeni misticizam u gladijatorskoj areni starinske Amerike.
Bertov nekadašnji mentor i prijatelj, superčuveni producent Džeri Veksler, najpre ga je zvao „moj sin" da bi kasnije, kada su ga pitali o njihovoj inače plodnoj saradnji, ledeno procedio: „Ne znam gde je sahranjen. Ali kada bih saznao, otišao bih da mu se popišam na grob." Eto dovoljno jakog i logičnog  razloga zašto je jedan od dvojice belih kraljeva njujorškog soula 60-ih (drugi je podjednako genijalni Džeri Ragovoj, Bertov saradnik i prijatelj) sistemski zaboravljen. Neko ko je za sedam godina stvorio više od 50 hitova, plus još mnogo velikih pesama koje nisu postale hitovi iz neobjašnjivih razloga (ali su ih obrađivali i „Driftersi" i „Cepelini") - „ludi Rus s Mehnetna" je uspeo da za svog kratkog života stvori i moćne neprijatelje. Poslednji od nezavisnih vizionara, umetnik koji je srce mamba uneo u meso i kosti rokenrola, a zatim kroz latinske ritmove spojio rok i soul stvarajući poseban žanr, uvršten je posthumno u Rock'n'Roll Hall Of Fame tek 2016. godine.

Kubanska operacija
A mnogo godina ranije, još kao dečak, oboleo je od reumatske groznice. Uspeo je nekako da preživi uz upozorenje lekara da zbog teškog oštećenja srca može da očekuje smrt najkasnije u svojoj 21. godini. Ta dijagnoza kao da je ubrzala ionako nemiran duh i učinila ga razuzdanim avanturistom koji je otperjao u Havanu da svira u kazinu „Rivijera". Usput se upleo u šverc oružja za Kastrove pobunjenike i pretpostavlja se da tada počinje njegovo prijateljevanje s raznim mafijašima.
Kako god, iz kubanske operacije je izašao čitav, spreman da se vrati u Njujork i, umesto da umre, 1961. počinje da komponuje za 50 dolara mesečno. Ubrzo jedna od njegovih pesama „A Little Bit Of Soap" postaje hit, što mu je omogućilo da u studiju posmatra kako ekscentrični Fil Spektor uništava svu zaraznu jednostavnost kompozicije „Twist And Shout". Naravno, u toj unakaženoj verziji pesma je doživela neuspeh, ali je Bert naučio najvažniju lekciju i odlučio da ubuduće stvari uzme u svoje ruke. Izabrao je „Ajli Braderse" i s njima ponovo snimio „Twist And Shout", u svom aranžmanu i u sopstvenoj produkciji. Pesma je postala instant klasik i napravila je takvu pometnju u muzičkom svetu da su je „Bitlsi" smesta obradili.

Berta Bernsa već dugo prati fama „najvećeg kompozitora 60-ih za koga nikada niste čuli", odnosno „najveće neispričane priče u istoriji rokenrola"

Od tog momenta, život Berta Bernsa postao je uverljiv dokaz da ništa ne uspeva kao uspeh. Nakon što je ponovo razvalio muzički svet fabuloznom „Cry To Me", za koju Solomon Bark tvrdi da je prva soul pesma ikada snimljena, Bert istovremeno otpočinje saradnju sa Džerijem Ragovojem - zajedno pišu „Cry Baby", koja postaje hit broj jedan za Garneta Mimsa.
Budući da su posle „Bitlsa", i „Stonsi" i „Enimalsi" obrađivali njegove pesme, Bert ubrzo postaje prvi američki producent koji je radio u Engleskoj. Njegova „Here Comes The Night" će prodrmati Ostrvo i otvoriti vrata raja Vanu Morisonu i Džimiju Pejdžu.

Smrtonosnom brzinom ka vrhu
Sledeće godine podiže ulog: osniva svoju diskografsku kuću „Bang!", uz ortakluk i potporu Džerija Vekslera i Ahmeta i Nesuhija Erteguna. Ali nakon što je „I Want Candy" postao megahit, a potom se „Hang On Sloopy" prodavao više od bilo koje singlice kompanije „Atlantic", Veksler počinje da ga doživljava kao konkurenciju i odlučuje da revidira raspodelu profita, što Bert glatko odbija. I tako nastaje rat između dotadašnjih partnera i prijatelja. Veksler, veteran u biznisu, aktivirao je svoje veze u podzemlju - i zamalo načinio fatalnu grešku. Jer Bert se nije družio samo sa estradnim gangsterima već je bio blizak prijatelj Tomija Ebolija, šefa Đenovskog klana, jednog od najjačih ne samo u Njujorku. Elem, Eboli lično posetio je Vekslera kući, pitao ga za porodicu i zdravlje, a onda mu kazao šta mora da učini kako bi zadržao i porodicu i zdravlje. Uskoro su se braća Ertegun i njihov partner Veksler povukli iz projekta „Bang!", a takođe su Berta isplatili i oslobodili svih obaveza prema njihovoj kompaniji.
Umesto likovanja, „ludi Rus" nastavlja da se penje ka vrhu smrtonosnom brzinom. Otkrio je Nila Dajmonda i s njim snimio „Solitary Man" i „Cherry Cherry". Takođe, platio je avionsku kartu Vanu Morisonu i već na prvom sešnu nanjušio biser „Brown Eyed Girl", koji će ući u top 5 i učiniti od Morisona mnogo veću zvezdu nego što je ovaj mogao da podnese.
Osnovao je još jednu etiketu, „Shout", na kojoj je objavio soul klasik „Are You Lonely For Me Baby", što je bio jedan od najvećih hitova tokom 1966. godine.
Osećajući da mu se bliži kraj, Bert nije ni pomišljao da gubi vreme kako bi postigao ono što je zamislio. Nakon što je Nil Dajmond počeo da odugovlači s produženjem ugovora, Bertovi prijatelji su stupili na scenu i već narednog dana menadžer Nila Dajmonda bio je pretučen i opljačkan, a ugovoreni nastupi otkazani. Takođe, odnosi s Vanom Morisonom su bili naelektrisani jer Van The Man nikako nije uspevao da napiše novi hit, već je Berta zatrpavao nekakvim „kopijama Dilana", koje su zvučale odlično, ali nimalo komercijalno. Uz to, prgavi Irac se utopio u viski pa je Bert odlučio da njegov mafijaški intimus, poznat pod imenom Vasel, postane Vanov menadžer. Vasel je posetio Morisona u njegovoj hotelskoj sobi, ali je poštedeo velikog Irca grdnog belaja - raportirao je svom dragom prijatelju kako ne može da bude menadžer nekome ko je tako neprijatan, nevaspitan i pride loš pijanac.
Stvari su se zahuktavale kao noćne sove na zadnjoj platformi misterioznog voza. Srce ga je izdavalo, ali na srčan način. Dok se borio da dođe do daha, krkljao je - uz njegovo obavezno „come on, come on!" - refren koji se sastojao od samo jednog stiha: „Take it, take another little piece of my heart!" Zamolio je Ragovoja da uradi ostalo i dovrši pesmu, što je ovaj i učinio prevazilazeći mnoge standarde. Čim je čuo završenu „Piece Of My Heart", Bert je znao da je i on završio svoje - to nije bila pesma o bolu slomljenog srca, to je bila njegova patologija i njegov rekvijem. Uspeo je da je producira da zvuči frenetično i elegantno zahvaljujući i Ermi Frenklin, koja ju je otpevala dostojanstveno. Nekoliko meseci nakon njegove smrti, tada anonimna Dženis Džoplin snimila je svoju verziju i tako izgradila sebi ime i slavu.
Dugoočekivani srčani udar se dogodio 30. decembra 1967. Tomi Eboli se oprostio od prijatelja noć uoči sahrane - nije želeo da FBI agenti kvare ceremoniju...
Nešto kasnije, dok su se Bertovi drugari iz detinjstva utučeno šetali Bruklinom, prepoznao ih je jedan od lokalnih muvala i, kada je saznao zašto šetaju po hladnoći pustim ulicama na Novogodišnji dan, uzviknuo je: „Bert Berns riknuo? Pa taj je mogao da napravi veću lovu od Geršvina!"