KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Imati i nemati

Nakon što je rokenrol nekoliko puta iznova izmislio i obrnuo naglavačke tako da se ne može uklopiti do kraja ni u sopstvene žanrovske matrice, te čineći od profane plesne muzike vrhunsku umetnost za prizemne gubitnike, nedokučivu igru za večite tinejdžere, ozbiljnu zabavu za buntovne autsajdere, društveni pokret za socijalno nepokretne, politički fenomen za nimalo fenomenalne, i još mnogo toga što izmiče logici i zakonima šou-biznisa, najveći britanski kompozitor popularne muzike 20. veka, neprevaziđeni Rej Dejvis - poznatiji kao mozak i duša „Kinksa", jednog od tri najveća rokenrol benda svih vremena (ostala dva su, naravno, „Bitlsi" i „Stonsi") - pre mesec i kusur dana objavio je svoj novi solo album „Americana", na kojem starački pomirljivo peva o nepomirljivim kontradikcijama od kojih su sazdani snovi o jedinom životu koji ne postoji, o čemerno veselim tugama, o lažnim porazima, o glumljenoj depresiji, o nostalgiji zaborava, o poricanju i fantazijama, o ilegalnim strancima koji neprekidno tumaraju i lutaju u praznini bez druma svesni da je putovanje uvek bekstvo od svakog izlaza.
Brat Rej je stanje stvari u svojim kompleksnim, perfektno pevljivim, delikatno melanholičnim melodijama sažeo u stihovima pesme „Change For Change" (kakva dijalektička ironija!), u kojima citira svakog od nas: „Ne živim život, život živi mene."
Rej Dejvis ne može da se klasifikuje. On je jedinstven. On je svepriznati genije, ali to nije dovoljno reći pa da se stavi tačka na njegov slučaj. Možda u svetskoj muzici nije bilo takvog autora koji je pokazao toliko snažno nadahnuće životom običnih malih ljudi, koji nikad nije izdao svoj neiscrpni dar, niti svoja ubeđenja.

Duhovni dinamit
Vernost klasnoj suštini i subverzivnoj prirodi rokenrola svakako je jedno od objašnjenja. I dalje je na delu radikalna kritika vrednosti i strukture korporativne buržoazije, osporavanje postojećih vrednosti i raskidanje sa svakodnevnim licemerjem, bilo da je ono porodično, religiozno, patriotsko... Vrisak iz ranih radova ustupio je mesto gorko-slatkom sarkazmu. Ali to nije nikakav ustupak ili odricanje. Ako Rej Dejvis nije uspeo da razmontira tempiranu bombu vladajuće elite, otkrio je - kao niko od njegovih savremenika! - velike društvene, ideološke i filozofske mistifikacije u službi porobljavanja, zahtevajući slobodu, dostojanstvo i istinu o unutrašnjem miru - koji kod njega nikada nisu bile apstraktne ideje, već duhovni dinamit koji svaki beskorisni jadnik može aktivirati. Njegove pesme ukazuju poverenje čoveku oslobođenom od idola, alibija i grandomanskih ambicija.
„King Songwriter", pisac i narator s hiljadu lica, nije svetac, već samo jedan nesebičan, dobar čovek koji je okusio težak život u svakom rodnom gradiću, u svakom predgrađu, u svakom getu. Zahvaljujući svom onostranom iskustvu, on nije pastir straha, već pastir savesti. Ali i iza najveće utehe krije se zamka - Rej Dejvis zna da neko neizmerno dobar, kao Isus, kao knez Miškin, kao Don Kihot, s vremenom neminovno postaje žrtva onih koji traže njegovu pomoć. I o tome govore mnoge pesme s novog albuma: dobri čovek postaje junak od koga se sve češće traže žrtva i patnja, koje on smatra sastavim delom sudbine odabranih.

Avaj, dobri čovek, kao svaka verna životinja, jednom se umori i priznaje sebi kako ne bi želeo više da pati. Međutim, on nije u stanju da se nosi sa stvarnošću ili, što je mnogo verovatnije, ne želi da vidi uzajamnost dobra i zla. Život i ljudi će ga osuditi na patnju i samoću jer on ne pristaje na kompromise. Na kraju balade junak postaje mučenik. Upravo u tom trenutku Rej se iskazuje kao veliki stvaralac, kod koga muzika uzdigne pripovedanje na viši nivo, stvarajući umesto patetičnog samosažaljenja osećaj napetosti izazvan kompozicijom baziranom na odnosu kontrastnih i komplementarnih tonova.

Humor - prirodno stanje
Čini mi se sasvim suvislim pokušaj da se pesme Reja Dejvisa uporede s freskama. Posmatramo li iz neposredne blizine neku veliku fresku, uočavamo grubost mnogih detalja. Ali u jednoj kompleksnoj kompoziciji, detalj i ne funkcioniše kao veličina koja je sebi dovoljna, veličina koja neiscrpno reprezentuje, odnosno sažima ukupni sadržaj dela. Nema sumnje, jedna zidna freska traži da bude posmatrana iz daljine. I pesme Reja Dejvisa, suptilno dvosmislene, energične i nonšalantne, traže da budu sagledane i doživljene u svojoj celini. U njegovom delu dve najizraženije krajnosti jesu zamrznuti bes i razdragana pasivnost: suprotna kretanja, koja se, međutim, realno ne suprotstavljaju. Ako bes podrazumeva želju za borbom i oslobođenjem, onda je ta želja „besna", to jest nije samo borba protiv tog zla ili tog ludila, već zlo i ludilo postaju sredstvo za borbu. Isto tako, pasivnost i dokoličarska razonoda ne predstavljaju obično prepuštanje magnetskim silama: one su još jedan tihi način borbe, jedno strpljivo lukavstvo, krajnja mogućnost za revolt i pronicljivost.
Rej Dejvis nije krasnorečivi majstor koji drži do mudrolija, stilskih vežbi i intelektualnog egzibicionizma. Umesto toga, on se sa čistim zanosom prepušta intuiciji, trenutnom raspoloženju ili improvizaciji, jer kod njega umetnik ne može da se odvoji od čoveka i ne postoji raskorak između njegove svakodnevne aktivnosti, njegovog načina hodanja, smejanja, zabavljanja uz čašicu s prijateljima i njegovog načina pisanja i komponovanja u organski povezanu priču. Njegov jedini napor se svodi na to da izbacuje sve ono što bi moglo postati povlađivanje formi, da se odrekne nekog suviše primamljivog efekta kako bi ostao pošten. A Rej Dejvis nikada ne vara, to nikada nije bilo, niti će biti. Uvek van mode inicirane tehnološkim napretkom i političkim oportunizmom, dosledni protivnik snobovkog estetizma i potčinjavajućih principa uspeha - Rej se nikada nije izražavao iskošeno s predumišljajem. Naprosto, humor je kod njega prirodno stanje. I kad upotrebljava san kao narativnu figuru, to nije samo zato da bi označio stvarnost podsvesnog, već su to slike koje mu dolaze spontano i koje oživljavaju njegove najličnije opsesije. E sad, ostaje večita tajna kako uspeva da od košmara načini višeznačnu lepotu - valjda otuda gomila zaumnih hitova i himni koji su postavili nedosegnute standarde.
Za poznavaoce dela Reja Dejvisa dovoljno je reći da je „Americana" dugoočekivani, sasvim dostojan iako ne podjednako maestralan nastavak albuma „Muswell Hillbillies" (remek-delo „Kinksa" iz 1971). Rokenrol vodvilji s prelivima alternativnog kantrija, začinjeni džezerskim folkom, i dalje zvuče kao podjednako neodoljiva i nestvarna sinteza - totalni unikat!
Vreme je da podvučem crtu gitarskom trzalicom. Starost Reja Dejvisa jeste starost stvaraoca koga su, konačno, prihvatili kao nekoga ko se nikada neće smiriti ili prilagoditi, i koga institucije sistema neće nikada pridobiti, ni desno ni levo. Na tragu te spoznaje izranja nepogrešiv utisak da „Americana" u punoj meri opravdava bratsku zahvalnost i divljenje koje Rej Dejvis izaziva, ne bez radosti, u svakoj osobi što radi na tome da naša sadašnjost ima svežu zoru posle velike tame.