KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Mom ocu, zakletom zvezdašu

Dok su gumeni meci rokali u Vitlejemu, a tamjan poprimio miris suzavca (da bi pojačao suze Raspetog), postarkanovsko lopovsko udruženje „delija", znano u pojedinim pacovskim kanalima kao Crvena zvezda, postalo je komunjarska petokraka, koja se, eh, probila u tunel probranih antifašističkih svastika. I to sve igrajući loto s narodnim parama na peronu sreće koja doći neće, osim onog voza u tri i deset za Jumu.

Jeste da utakmica nije imala veze s fudbalom ni u najširem, livadsko-rekreativnom smislu, ali nisu za to krivi igrači s Delijskog Visa u robijaški prugastim crveno-belim pidžama-dresovima, pa čak ni klupsko rukovodstvo sačinjeno uglavnom od manekena što poziraju na Interpolovim poternicama (crvenim, jašta!).

Zato je i bila potrebna dimna zavesa, mnogo gušća od bakljadi i topovskih udara, koju je načinila prigodna izjava najvećeg levog krila u istoriji fudbala i poluamaterskog direktorskog muljatora, znamenitog Dragana Džajića iz Bastilje na Ubu, koji je uoči meča proročanski saopštio: „Kad nosite Zvezdin dres, zna se šta se od vas očekuje".
Po principu „kud kapiten Džaja, tu i lažni pripravnici", svi su poslušno istrčali svoje, brzinom kojom hodaju od splava do splava, u potrazi za loptom koja je, te zvezdane večeri, završila kao disko kugla iz Travoltine ere.

Ali nema krivice jer nema ni zločina. Naprosto, ovde se igrala neka druga igra, sa drugačijom vrstom driblanja i krljanja, i zabijanja u prazan gol ili živo meso, svejedno je.

Elem, i pre arkanizacije Crvene zvezde, u njenoj udbaškoj istoriji bilo je podosta nameštenih utakmica, i ništa manje poslušne nisu bile tadašnje Zvezdine legende, istinski majstori s rednim brojevima koje im je Draža Marković natakario kako bi ih razlikovao u trenucima špricerisanja i viskiranja - ali nikada ulog nije bio tako veliki.

O čemu se radi, pitate se na putu do kladionice, gde još jedino možete da prenoćite u društvu srodnih duša. Radi se o tome da ga je Muti Angela grdno zamutila! Kada je shvatila da je i Majka Tereza brijala brkove, odlučila je da depilira džunglasto kosmatu Jamajku, budući da se ta postizborna kombinacija pokazala kao lubrikant s marihuanom - brzo se suši, još brže popuši. U odnosu na liberalne miševe i zelene puževe, cirkuzantske socijaldemokrate su joj delovale kao vazelin s kokainom. Ali u međuvremenu, kaleidoskopski Martin Šulc i njegova psihodelična centrističko-levačka ekipa pretvorili su se u margarin sa ekstazijem, što se Angeli toliko zgadilo da je odlučila - čak i bez mirovnih konsultacija s Trampkom i Putkom! - da uđe u koaliciju sa Alekovim timom za timarenje uštrojenih pastuva. Ili, kako se čulo iz sestrinske hrišćansko-bavarske stranke - između Kurca i Aleka, kancelarka je izabrala ovo drugo. Svakako da treba u startu odbaciti lingvističke dvosmislenosti. Jer Angela je razmišljala pojmovno, od bitka prema dijalektici sile. Gravitacija i srce nisu na istom vektoru, a kao doktorisana fizičarka Angela je znala kako i kuda leti perje kada masa odjebe ubrzanje.

E, zato je u timu Kelna, u onoj istorijskoj parodiji na temu globalizacije i vakcinacije, bilo nekoliko Sirijaca i Iračana po principu „plava Ciganka". Još jedan dokaz da multikulturalizam postoji samo u fudbalu - tamo se peru pare kao izbegličke gaće, na ruke, uz navijačku pesmu „Sedela sam kraj stative i brojala".

Ha, ko bi rekao da ćemo doživeti i takav istorijski preokret da srpski političari više vrede od srpskih fudbalera. Ali, eto, Srbijica je doživela tu čast da je posle Male i Velike Antante, Trojnog pakta, Pokreta nesvrstanih, NATO pakta, Četvrtog rajha, konačno za partnera poželi najmoćniji i najkonkretniji igrač Evrope, koji ne pravi kolonijalističke saveze i bombarderske kohabitacije, već isključivo pravo terensko partnerstvo koje se pokazuje na svakoj tački linije fronta.

Pošto se sve svodi na kadrove, vreme je da pređemo na Angelinu nimalo majčinsku prozivku. Najpre, Šojbleovoj kancelarki je dojadilo ponašanje ministra spoljnih poslova, remarkovskog Gabrijela, koji čas izigrava Evu Braun čas Leni Rifenštal. Kao da Angeli nedostaje muškosti u njenim sopstvenim genima. Zašto je onda čak i njen politički tatko, Helmut Kol, u svojim memoarima, između dva rondzanja zbog ćerkine izdaje, istu nazivao „nemačkom Megi Tačer"? I koga posle svega pobrojanog treba da čudi što je fleksibilna i iskusna Angela poželela da na mestu ministra spoljnih poslova u svojoj vladi vidi ništa manje izdajama sklonog i fleksibilnog Ivicu Dačića? Ono što je naročita vrednost Dačićeva jeste njegova ekumenska raspevanost - Angeli više od svega treba neko ko će umeti da tokom zvaničnih pregovora razgali zavičajnom pesmom sultana Erdogana, i to na otomanskom turskom. Takođe, Ivicu preporučuje i sklonost šarmantnim socijalnim egzibicijama - tako je onomad prosto „kidnapovao" Lavrova na nekoliko minuta, razmenjujući umilno šaputanje o strateškim pitanjima srpskog bratstva i ruskog jedinstva, a još uvek čitav diplomatski svet pamti kako je Cecin školovani zemljak uspeo da se poput dobrog duha Kaspera probije do nedodirljivog Trampa, te da mu naočigled zapanjenih moćnika i predstavnika moćnih sila pokaže hrpu srpske štampe sa sve karikaturama i duplericama - kao dokaz koliko je Srbijica navijala za rijaliti kandidata u trci za predsednika Amerike. A to nisu jedini primeri Ivičine sposobnosti da na gastarbajterskom srpskom, onako snogu, popriča o ratu i miru s najuticajnijim gospodarima atomski ćutljivog esperanta.

Takođe, u eri gde fundamentalističkom terorizmu svakodnevno rastu akcije, kako na Volstritu i u londonskom Sitiju, tako i na Tokijskoj berzi i šangajskim komitetskim biltenima, pitanje unutrašnje i salonske bezbednosti postaje sve bitnije. Primećujući da je „sindrom Kurca" zahvatio mnoge od njenih najbližih saradnika, koji se više bave svojom svetlom budućnošću negoli nasilnom kolektivnom sadašnjošću, Angela bi rado videla keramički pouzdanog i munjevitog Batu Gašića na mestu načelnika specijalnih jedinica koje vrše smenu straže oko spomenika Berlinskom zidu plača, kao i gardista zaduženih za prohodnost Brandenburške kapije i Bajernove „Alijanc arene".

Možda i najvažniji na listi želja za novog ministra u idealno projektovanoj vladi Merkelove jeste provereni haški medijator i dežurni ministar u svakom režimu tranzicijski prolazne Srbijice, renesansni Rasim Ljajić. Od njega Angela očekuje da svojim zavodljivim omovanjem i mekanim metodama ubeđivanja prevede uniformisane horde migranata žedne preko Dunava do obećane zemlje Sandžaka, gde se upražnjavanjem veštačke inteligencije Muamera Zukorlića masovno stiče univerzitetsko obrazovanje - tako da bi se nekada intelektualno i geografski izgubljeni migranti vratili u Tutin, Rašku i Novi Pazar kao školovani graditelji budućnosti na neuralgičnim prostorima multiautonomne Srbijice.

Mislim da sam ovim nepotkupljivim i lako dokazivim primerima dovoljno argumentovano pobio sve one zlurade tračeve koji tvrde da će do „ministarske saradnje" između Nemačke i Srbijice doći isključivo zbog kvalitetne, a neobično jeftine transrodne hirurgije, koja se već duže vreme obavlja u Beogradu. Promeniti pol, to jest zameniti penis za vaginu nije isto što i trampiti Aljasku za Rt dobre nade.