KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Prohujalo s poletarcem

Krajem osamdesetih godina prošlog veka, Živojin Pavlović, proslavljeni režiser, pisac i deklarisani komunista, javno se zgražavao i pljuvao po ondašnjem književnom establišmentu zbog činjenice da je veliki pesnik Oskar Davičo (inače tada još živ, premda u dubokoj starosti) godinama totalno ignorisan, zaboravljen po direktivi i perfidno ali temeljito proteran iz srpske književnosti - i to ne iz estetsko-ideoloških razloga, već, pre svega, iz čiste ljudske zlobe, zavisti i ostalih umetničkih kompleksa.
Ne bih se kladio - budući da sam imao čast da ga malo bliže upoznam i više puta popričam s njim na vesternske i trilerske teme - da svestrani Žika Pavlović, dvostruki dobitnik NIN-ove nagrade, nije slutio da će ga zadesiti ista (ne)književna sudbina. Tim pre što je on izrekao jednu od definicija srpskog mentaliteta: „Jedina tradicija koju Srbi neguju jeste sistematsko uništavanje sopstvene tradicije."
Pre svog preranog odlaska kod Forda, Hoksa i Pekinpoa, vazda borbeni i šutirani Žika imao je priliku da prisustvuje ekspresnoj likvidaciji Miodraga Bulatovića, koji je do svoje smrti važio za književnu bestseler zvezdu i najprevođenijeg jugoslovenskog pisca, ali je prilikom sahrane uz njegove posmrtne ostatke pokopana i njegova književna slava. Takvo čistilište ni Krcun i Dolanc ne bi mogli da izvedu! Neka „viša volja" je ipak tu umešala prste, kao i u slučaju ostalih domaćih pisaca koji su za života proglašavani čitanim klasicima, miljenicima publike i kritike, akademicima i laureatima, a nakon smrti instantno padali u dubok i mračan zaborav. Metafizički kazano: bili su podobni, a onda su postali prepodobni. Preko svake čitljive granice. Slobodan Selenić, Antonije Isaković, Aleksandar Tišma, Milorad Pavić, Dobrica Ćosić (katalog je krcat te ovde prekidamo nabrajanje, a vi dodajte ostala imena koja smatrate zvučnim i zanemelim)... svi oni još postoje samo kao ofucana opšta mesta lišena bilo kakvog sadržaja. A šta tek reći za autore tzv. alternativne književnosti koji ni za života nikakav novčani (institucionalni, je li) benefit ne osetiše, osim nesolventne slave i još manje solventnog „kultnog statusa"? U Srbijici nije lipsala samo pisana reč već i usmeno predanje!

Nova religija

Ali, odmah valja naglasiti, u ovom slučaju Srbijica nije nikakav tamni vilajet, već više nego uzorni globalistički đak. Štaviše, u pitanjima selekcije kulturnog zaborava, naša sve pristojnija domovina ne zaostaje u odnosu na većinu članova Četvrtog rajha i ostalog slobodnog Zapada.
Kakav je genocid nastao kada je politička korektnost metnuta na presto kao zvanična i jedina važeća religija, dovoljno ilustrativno govore dva sveže „preživela" primera. Dok Italijani svog najvećeg pisca 20. veka, Kurcija Malapartea, i dalje neumorno nipodaštavaju i ismevaju kao fašistu ili totalitarističkog oportunistu, dotle francuska država nije dozvolila da se pedesetogodišnjica smrti Luja Ferdinanda Selina, najvećeg među najvećima u modernoj epohi, obeleži prigodnim državnim svečanostima jer je, zaboga, kao što znaju svi progresivni humanisti, Selin bio neizlečivi antisemita, plus simpatizer fašizma, pa još i kolaborant u doba kada je De Gol izigravao pokret otpora u jednom londonskom hotelskom apartmanu, dajući svetli primer jugoslovenskom maloletno punoletnom kralju Petru Drugom. Vidite da nismo najgori u izgradnji najboljeg od svih mogućih svetova...

Međutim, ono što me najviše fascinira u vezi s fenomenom „posthumnog književnog raspela" jeste slučaj Jukija Mišime, odnosno ono što je Pol Šreder doživeo 1984, kada je otišao u Japan da bi snimio film „Mišima", prevratničko delo „novog Holivuda", koje je označilo istovremeno vrhunac i kraj tog filmskog pokreta što se u drugoj polovini osamdesetih utopio u usisavajuće tokove reganizma.

Nerazumljivi Mišima

Naravno, Šredera nije zbunilo otvoreno i prilično neprijateljsko negodovanje tamošnje javnosti što jedan zapadnjak pravi film o heroju njihove nacionalističke desnice jer mu je rođeni brat već dugo živeo u Japanu tako da je znao da način na koji se Japan posle rata ulagivao Zapadu nije nikada bio prihvaćen kod širokog sloja japanske kulture.
Nije ga začudilo ni to što se većini Japanaca ne dopada Mišimina patološki kompleksna ličnost, naročito njegov egoizam, njegova narcisoidnost, opsednutost smrtonosnim erotizmom i bodibilding homoseksualizmom, njegova nedoslednost maskirana ohološću ostvarenog uspeha, a koja se naročito iskazivala u - do karikaturalnosti iritirajućem - načinu na koji je uživao u stečenoj slavi (njegova barokna kuća u rokoko stilu, smeštena u centru Tokija, bila je razmetljiva posveta „lepoti" zapadnjačkog kiča).
Ono što je odistinski šokiralo kalvinističkog bludnog sina Šredera jeste saznanje da je Mišima u Japanu - iako njihov daleko najpoznatiji i najprevođeniji pisac, s trostrukom nominacijom za Nobela - samo deceniju i po od svog senzacionalnog sepuku samoubistva već bio zaboravljen kao pisac! Zapanjeni Šreder je slušao kako se Japanci iz reprezentativnih krugova žale da je Mišimu izuzetno teško čitati jer se njihov jezik toliko brzo promenio poslednjih godina - pazite, govorimo o ranim osamdesetima, dakle o dobu pre uzleta informatičke revolucije - da su mnoge metafore i simboli koje je Mišima koristio postali nepoznati. Jednostavno - poručivala mu je tokijska intelektualna elita - televizija i reklame su do te mere pojednostavile živi japanski jezik da osrednje obrazovani Japanac može čitati Mišimu samo uz rečnik!
Takođe, Šredera je iznenadilo što je Mišima u svojoj domovini i dalje važio za izuzetno kontroverznu ličnost, ne samo zbog svojih političkih opredeljenja nego i zbog svoje vatrenosti koja nije nikako bila u duhu Japana. Njegovi zemljaci su imali velikih problema da se odrede u odnosu na njega i odbijali su da ga vide kao pisca svetskih razmera. Mišima je postojao jedino kao politička medijska zvezda, i to vrlo uspešno u svojoj intrigantnosti. Jedni su njegovu političku aktivnost doživljavali kao spektakl, a drugi kao nešto autentično. Ali čak i oni s krajnje desnice, koji su ga poštovali, nisu ga mogli slediti jer je njegovo angažovanje bilo suviše lično, kao kod D'Anuncija ili Ezre Paunda. Njegove vizije su bile toliko ekstremno konfuzne i vezane za njegovu intimnu ikonografiju da se nisu slagale ni sa jednom ideologijom. Čak ni u njegovim stavovima prema homoseksualnosti nije bilo nimalo doktrinarnosti i ostaje pitanje koliko je opravdano što ga je „Ružičasta internacionala" postavila u svoj Panteon.
I onda, nakon što je obavio svoju istočnjačku odiseju iznutra, Šreder otkriva suštinu: „U Japanu se kultura konsenzusa bazira na odlukama grupe. Razlog iz kojeg još niko nije počeo snimanje filma o Mišimi jeste taj što grupa nije donela svoj sud o njemu, nije donela odluku u vezi s njegovom ličnošću i, prema tome, niko ne zna šta treba da misli o njemu. Kada za vreme neke večere spomenete njegovo ime, naglo zavlada tišina za stolom jer niko ne zna šta treba o njemu da kaže."
Ova situacija vam zvuči vrlo, vrlo prepoznatljivo, da ne kažem familijarno, zar ne? E pa, onda nemojte više da se čudite otkud ona sumatristička parola: „Srbija do Tokija!"