KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Psihopatak i perač sapuna

Prvih 17 godina kako je znameniti svetski srpski pisac Voja - Fat Cat Despotov utekao s ovog sveta obeležio sam satiričnom rokenrol veselicom „So You Want to Be A Rock'n'Roll Star". Posle svih rastanaka postoji opravdana sumnja da upravo tako glasi refren najurnebesnije i najneshvatljivije šale mog sobnog, izmaštanog i više puta repriziranog života. Gorespomenuti naslov klasične pesme „Birdsa" jeste, zapravo, pitanje koje mi Vojislav Despotov (1950-2000) nikada nije prestao da postavlja. S vremenom su dobroćudni cinizam i spuštačka imaginacija učinili da se to zajebantsko, gotovo pa retoričko pitanje pretvori u šifru namenjenu onima koji su na mrtvoj straži onoga što je preostalo od „stare dobre književnosti".
Teške reči, prepoznatljive i nesvarljive. Ali ne beše li naš vazda lebdeći Voja i bukvalno težak čovek? Svakako. Jedna gabaritna pojava. Hitra i kabasta; kotrljajuća gromada što pravi ritmičnu buku bez zadnjih namera - kako se esencijalni rokenrol inače definiše. Autentičan po definiciji, bio je ono što je pisao: raskalašna, karnevalska, a opet opako dvosmislena žestina. Opušteno je podnosio teret i famu o sopstvenoj „rableovskoj veličini", nalik penzionisanim teškašima sa šampionskim pojasevima ispod kreveta. Tamo gde je bokserske rukavice nemoguće okačiti o klin.
Vojin uticaj na nadolazeće pisce bio je moćan i nevidljiv - poput posledica rentgenskih, sunčanih, uranijumskih i ostalih fatalnih zraka. A zrak je znak. Samo što ništa nije onako kako se čini da jeste...
U stvari, Despotov je totalno obesmislio pojam „mladog pisca" raskrinkavajući licemernu igru odrtavelog establišmenta: njihov dementni akademizam se neprestano hrani ambicioznim junošama, snishodljivim uvlakačima, budućim činovnicima svečarski nadmene, nacional-istorijski podobne književnosti. U kontekstu onih koji su prepisali svoje opuse čitajući Despotova, činjenično stanje zatečeno posle njegovog odlaska jeste poetski opis obdukcije nezasite nemani zvane „književni život" - nešto kao orgija u fraku i korsetu.

Žongliranje mediokritetima
Smišljeno birajući marginu za svoje snajpersko delanje, naš junak - pronicljivi strateg na duge, večite staze - izbegao je sve zamke precenjene tišine, narcisoidne samoizolacije i jalovog asketizma: ona stanja „intelektualne uzvišenosti" koja nikoga nisu primorala da napiše nešto uzbudljivo i životno na dosuđenom mu parčetu beline. Sve to kontrolisano umiranje u lepoti i svilenom mučeništvu isuviše je zaudaralo na trulu artificijelnu mistifikaciju. A Voja Despotov - kao retko koji njegov sapatnik po peru - beše veliki, bogomdani demistifikator priča o kreaciji, inspiraciji, inicijaciji i ostaloj visokoumnoj konspiraciji. Jer gde je konspiracija konferansije na igranci, tu ni peting nema smisla.

Voja Despotov je obesmislio pojam „mladog pisca" raskrinkavajući licemernu igru odrtavelog establišmenta: njihov dementni akademizam se neprestano hrani ambicioznim junošama, snishodljivim uvlakačima, budućim činovnicima svečarski nadmene, nacional-istorijski podobne književnosti

Pošto mu se zalomilo da svoje ovozemaljsko bitisanje provede u gomili običnih a neobično poganih, Voja se, kao turistička atrakcija u obliku egzotične ajkule, blaženo mreškao u toj sterilisanoj baruštini koja ni sama nije bila načisto šta bi da bude: žabokrečina ili močvara. I dalje ne mogu da se načudim i prokljuvim kako mu je uspevalo da onako spretno žonglira prazninom tog mediokritetskog mnoštva. Na stranu dokoličarsko tešenje, praznina nije nimalo zgodna igračka, naročito ako si opkoljen nabeđenim, umišljenim igračima. Ipak, u skladu sa svojom naravi nalik „Kama sutra sletu", Voja se nikada nije žalio na svoj status. Naprotiv, doživljavao ga je kao neku vrstu hardkor blagoslova. Govorio je o hijerarhijski prizemljenom, za dno zakovanom položaju kao o „postkoitalnoj pravdi".
Posle sveg tog velikog, navodno doživljenog „ništa", preostaje nam jedino puko nabrajanje nepodopština od kojih je sačinjena - nikad do kraja ispričana! - banditska biografija Voje Despotova. Dakle, bio je inovator, eksperimentalni klasičar, tamanitelj skorojevića, noćna mora vazda budnih konzervativaca, granični slučaj koji je poništio in-out granicu, najcvrkutavija ptica rugalica u ovom delu kosmosa, najozbiljniji komedijaš koji je uspeo da ispiše petronijevsku anatomiju smrti, svestan da je književnost permanentni vaskrs mudroserskih zombija...

Ruganje avangardi
Prizivanje sudbine doista liči na prizivanje fajronta u raskrčmljenim krčmama koje hronično pate od viška ljudskosti i manjka konobara. S obzirom na samoću na koju ga je njegovo majstorstvo osudilo, Voja nije mario da bude nikakav guru odbačenih desperadosa. Kao što je umeo bez vidljivog napora i žanrovskog predumišljaja da napiše tekst koji istovremeno funkcioniše kao pesma-esej-priča ili romaneskna minijatura, tako je umeo da bude ostavljen na miru. Bio je, pre svega, onaj koji svuda stigne da utekne i svaki merak sebi da ispuni.
Bez obzira na sužen manevarski prostor, Voja je uspevao da se razbaškari po svojoj meri, igrajući se rečima kao Čarli Parker notama, rugajući se okoštaloj avangardi koliko i pomodarskoj tradiciji. Kao neko ko je bio hodajuća sinteza duha i duše, posedovao je hemiju za neprovaljene stvari. Nije se trudio da otkriva oćelavelo teme pod kapom nebeskom. Čemu to kada je tako suvereno vladao vibracijama belosvetskih pokreta koji su imali isto ishodište - subverzivni tradicionalizam? Otuda je i mogao da se preobrati, pored ostalog, i u „tehno-proroka". Jeste, dragi moji napredni čitaoci, Despotov je onaj srpski pisac koji je uveo kompjuter u samo srce procesa pisanja, na isti spontan i bezbolan način na koji je naterao Hajdegera i Njegoša da se usude da zasviraju kao ritam sekcija Džimiju Hendriksu. Toliko se zaigrao novootkrivenom, multiusavršenom pisaćom mašinom da je naposletku napio kompjuter i naterao ga da improvizuje bi-bap u četiri ruke - pokeraški izum Vujice Rešina Tucića, osvedočenog antisluhiste i najbučnije veličine Novog de Sada.
Ako vas baš zanima, u Vojinom diskmenu nije bilo mesta za gusle. Ali je zato gudalom umeo da se služi kao epski glagoljivim guščijim perom. Koje je umakao u mastilo boje krvi. Čak i najniža granica bezobrazluka zabranjuje da se postavi pitanje čija je to krv bila u majstorovoj pernici. Krv nije voda, ali jeste kišnica koju pisac mora da pretvori u vino ako hoće da preživi kao pisac. Trud vredan podsmeha čuvara plamena.
I još nešto, koliko za kraj. Sve do one godine s tri nule na kraju, gore na nebu se dosađivala, umorna od onostranog nadgornjavanja, velika četvorka: Bora, Miloš, Rastko i fra Ivo. „Bitlsi" srpske književnosti. Pomalo i uvošteni u nadnaravnom perfekcionizmu. A onda im se pridružio novi član, totalno neopisiv u svojoj još neohlađenoj razuzdanosti. Sada je bend brojao petoricu. Ali jedan je Fat Cat Despotov. Onako distorzičan i lak na okidanju žica u zamahu bubnjarskih palica, razbucao je melodijsku prefinjenost „Bitlsa", iznova oživljavajući s pravom slavne prethodnike, mučene duše i srčane grešnike. Tako su nastali naši „Stonsi".