KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Vaistinu partijanje

Šta je potrebno za dobru žurku - pored dobrih ljudi, bučnih plesača i maničnih veseljaka, što Srbi dokazano jesu, kao i svi nelečeni depresivci? Odgovor je prost kao četiri-četvrtinsko bubnjanje Ringa Stara. Za dobru žurku potrebna je prava žurska muzika, nikada previše prigodna ili napadno ilustrativna. Jer žurka je furka, po svojoj divljačno-polupripitomljenoj prirodi

„Žurka na nebu nikada ne prestaje", otpevao je Dejvid Bern u pesmi „Heaven". Budući da su Srbi nebeski narod, refren te pesme nam može dati jednu od dijagnoza našeg slepački zakotrljanog usuda. Ne morate biti ekspert za jahte i inflaciju da skapirate kako je nedostatak kvalitetnih žurki jedan od uzroka pada Srbijice u bezdno istorijskog beznađa. A šta je potrebno za dobru žurku - pored dobrih ljudi, bučnih plesača i maničnih veseljaka, što Srbi dokazano jesu, kao i svi nelečeni depresivci? Odgovor je prost kao četiri-četvrtinsko bubnjanje Ringa Stara. Za dobru žurku potrebna je prava žurska muzika, nikada previše prigodna ili napadno ilustrativna. Jer žurka je furka, po svojoj divljačno-polupripitomljenoj prirodi. A ufuravanje u druge ljude kroz društveno-neobaveznu zabavu, bez zagarantovane penetracije, jeste frka golema i traumatična te je zato valja kontrolisati poput avangardnog performansa koji se odvija na otvaranju retrospektivne izložbe figurativnih pejzaža naivnih slikara, realista i impresionista.

Žurka ima svoje rituale, svoju ikonografiju, ali i svoju estetiku, koja se prevashodno izražava kroz izbor žanrovski raznovrsne muzike. I tu se odmah pomalja prvi sveti princip - žurska muzika nikada nije zvučni tapet ili ono nešto što ugodno zuji u pozadini. U stvari, nijedna muzika stvarana iz pravih razloga to nije, niti trpi takav ponižavajući tretman.

E, upravo zbog njene neuhvatljive suštine, ljudi koji se domaćinski ozbiljno bave staleško prestižnim partijanjem, uredno se susreću s glavobolnim fenomenom koji glasi: neverovatno je redak slučaj da čitav album možete iz cuga da odvrtite na nekoj skakutavoj sedeljci u zatvorenom prostoru s terasom i balkonom. O da, već vas vidim kako odmahujete rukom: koji je, bre, to problem?! Pustiš udarne stvari Džejmsa Brauna pa presečeš s Marvinom Gejom iz sintisajzerske faze. Ili zaređaš kompilacije bendova poput „O' Jays", „War" i „Chic" i stvar sređena. Svi zadovoljni i srećni, vesele se i igraju dok ne padnu s nogu kao komunjare 5. oktobra 2000. Ali to ne biva.

Kada se ljudima servira suviše rabljena muzika, stvara se utisak predvidljivosti, koji zamara i tera ljude da, umesto dancanja, diskutuju da li je Hegel bio socijalista ili utopista. Plus još jedna otežavajuća okolnost: dok su longplejke mogle da dobace maksimalno do 45 minuta (s pauzom za okretanje ploče i prelaska sa A na B stranu), dotle diskovi, kad su izdanja „best of" u pitanju, ne idu ispod 75 minuta, što je i fiziološki naporno bez prekida na nogama odslušati i đipanjem ispratiti.

Moje hedonističko iskustvo matorog pokvarenjaka detektovalo je tri sjajna albuma koji, u principu, funkcionišu kao žurski saundtrek i u robijaškoj menzi, i u nakrcanom generalskom stanu, i u tajkunskoj dvoetažnoj novogradnji - „Can't Get Enough" Berija Vajta, zatim „B-52's" i njihov istoimeni debi (tvz. žuti album) i „Supernatural" grupe „Stereo MCs". Ali probajte da ih tokom partijanja odvrtite u jednom komadu i nastaće partibrejkerske nuspojave.
Elem, ako bez prekida pustite da se odmotava „Can't Get Enough", rani klasik Berija Vajta, kralja „krevetskog soula", već posle pola sata prisutni počinju da se žešće privatavaju i kreće deljenje po sobama, što nikada ne prođe glatko pa se na kraju žurka pretvori u desetkovani svingeraj, praćen gudačkim talasima korpulentnog Berija, koji uzdiše kao da ulazi u kadu napunjenu toplom vodom i sirenama u toplesu.

Međutim, ukoliko odvrnete kvaziretro gitarsku fantaziju, što debi album benda „B-52's" svakako jeste (zvuči kao da Bo Didli struže i prži surferske pesmice „Beach Boys"), obično kada opičena gitarska vrteška „Rock Lobster" dođe do drugog korusa - zvučnike, pojačalo, gramofon, plejer, ekvilajzer zapljusne vodopad votke, loze, vina, piva i ostalog što preostane od sumanutog eksiranja ekipe koja prati ritam „svemirskog rokenrola" svirajući vazdušne gitare i izvodeći ples pijane guzice ukrštenih kolena, u stilu Pita Taunsenda, samo bez kršenja gitara, ali zato flaše i čaše mogu da posluže za potpuni ugođaj - koji nije nimalo ugodan, žurku srozava na pijanku ispred staničnog bifea s povišenim psovačkim dijalozima.

Ako pak šibnete „Stereo MCs" i njihov superhipnotički „Supernatural", koji ih je ustoličio kao carske pionire trip-hopa i svih ostalih prirodno semplovanih hipova i neprirodno transičnih hopova, još pre kraja uvodne „I'm A Beliver" nastaće stondirani korzo umesto plesnog gužvanjca jer se žurski ljudi najednom podele na one koji gutaju „eksere" i one koji sisaju „kartončiće", i brzinom popušenog pikavca nastaje psihodelični košmar u kojem svako skrečuje svoj (zamišljeni) komad vinila.

Nema ništa tužnije nego kada žurka postane racija bez panduracije, večernja škola za buduće di-džej amatere, grupno valjanje po podu u potrazi za psihoanalitičarskim kaučom. Što napisa Bert Berns, a otpeva Solomon Bark: „Loneliness, loneliness, such a waste of time"...

Ali obe glave gore, priučeni grebatori za snošaj s dušom! Magični, taj naslušani veteran raznih službi za pravljenje buke i tišine napokon je otkrio perfektni parti album, koji možete vrteti u celini i celosti, i to na riplej, a raspoloženje vašeg odabranog društva će rasti kao korov u polju maka. Ovo je samo poetsko poređenje, jakako. Svi potentni građani skloni partijanju znaju da žurka ne trpi nikakve adiktivne ispade osim verbalne predigre - a predigra, kao i ostalo žursko petingovanje, ponajbolje uspeva kada se obavlja uz Rona Matloka i njegovo ekstra pitko i delikatesno svarljivo remek-delo „Love City".

Objavljen 1979, taj album je bukvalno čudo - totalno popaljivi soul fanki slatkiš, uz ukusne diskoidne prelive, što zrači neodoljivom vedrinom, relaksiranom žestinom, opipljivom čulnošću, melodičnim magnetizmom autoritativnog vokala i fluidnog basa, što čas pumpa, čas klizi, čas plete, uz delikatno štektanje gitara i diskretno naglašene duvače. „Love City" je jedno od onih dela koja jednostavno ne mogu da dosade, niti da ostare i postanu anahrona, zarobljena duhom vremena u kojem su nastala. Kad god da ga pustite, bujica dobih vibracija ispuniće vazduh oko vas i momentalno probuditi opuštenu požudu koja vas ušuškava u željene snove terajući vas da se s toplim osmehom njišete i uvijate, spontano postajući sami sebi partner za ples, maženje, ljubav - a takav partner uvek zasluži i svoju porciju seksa, koja isključuje melanholiju masturbacije pred fajront.

Naravno da se muzika ne može racionalizovati i objašnjavati, ali s druge strane, podrazumeva se da je i neobično talentovani Ron Matlok, i kao pevač i kao kompozitor, dete svog vremena. U njegovim pesmama se jasno osećaju neki od ključnih uticaja crnačkog zvuka poznih sedamdesetih godina. Nije teško prepoznati kristalnu zavodljivost Tedija Pendergrasa, dvosmislenu sugestivnost Bilija Pola, emocionalnu dubinu Džonija Bristola, a pre svega raskošni gruv Liroja Hatsona. A opet, Ron Matlok je čist unikat, baš kao i njegov album, koji i pored instantne dopadljivosti i briljantnih pesama nije postigao nikakav komercijalni uspeh, već je vrlo brzo zadobio kultni status kod kolekcionara te od ranih osamdesetih dostiže vrtoglavu cenu na tržištu vinilnih nekretnina. Japansko CD reizdanje iz 2007. samo je potvrdilo skupocenost prvog i jedinog albuma Rona Matloka, koji je ubrzo skroz zabatalio solo karijeru, komponujući povremeno odlične pesme za druge izvođače - od Edija Kendriksa, bivšeg člana „Temptationsa" iz njihove najčuvenije faze, do gospel dive Širli Sizar - što je skromnom, kosmatom Ronu i donelo nadimak Song Doctor.

Ali kao što svi znamo, karijere su prolazne, a žurke su večne. A one se ne mogu zamisliti bez punačkog crnje dobroćudnog izraza lica, koji nas svaki put kada pokušamo da pobegnemo od života, pa makar i u božićnu krkanluk seansu, neshvatljivo lako i bespogovorno ubedi da nije nikakav greh uživati u životu. Naprotiv, nedostatak uživancije vodi u višestranačku svakodnevicu, koja oportunistički odlaže Hristovo rođenje u komšiluku Ulice Sezam.