KOLUMNA, MAGIČNI: Vaskrs majstora bez Margarite

"Kad umre, pisac nigde nije mrtviji nego u Srbiji", pronicljivo je primetio T. H. Raič, kako i dolikuje našem znamenitom autoru svetski poznatih detektivskih romana. E sad, u duhu potrage za razrešenjem bestselerskih zločina, ne mogu sa sigurnošću utvrditi koga je sve hemetovski Raič imao na umu, i da li takav spisak „besudnih duša" uopšte postoji. Ali zato ja imam na umu jedno ime, velikog pisca koji je od početka odbijao da se nađe u bilo kakvom knjiškom zapletu. Ništa čudno, naprosto je provalio o kakvoj se igri radi, plus nije voleo da se bakće s pravilima, koja uvek kažnjavanje znače - a on je bio Prestup Koji Hoda. I to ne samo dok je hodao.
Eto o čemu, između ostalog, govore priče Miodraga Vukovića - da, to je ime gospodina pisca kome je ovaj naklon posvećen. Mada misterija njegovih pisanija ostaje jer to su gospodske pripovesti koje se na indijanski način bave kaubojskim pitanjem. Shodno tome, neke se dešavaju u mestimično brdovitoj preriji, a neke u mestimično bordelskim salunima. A sve se čitaju glavom i stomakom istovremeno - vari ih mozak, dešifruje želudac.
Imajući u vidu fantomsku intrigantnost njegove ćoškaste, za života vazda ispod nekog vrha skrajnute proze - očekivao sam da će ovdašnji kulturni radnici u duhu posthumnog, prigodnog kriticizma krenuti sa svojim komparativno-analitičkim seciranjem uz blagonakloni zaključak kako će rasečeno Vukovićevo literarno truplo preživeti u istoriografskom formaldehidu. Ali od te operacije ne beše ništa, čak ni ambulatnog zbrinjavanja u kartonima lekara opšte i hitne prakse. Hm, pitam se, nisu li svi oni što se godinama zdušno upinju tumačeći „zgusnuto, višeslojno pripovedno tkanje Danila Kiša" zapravo imali na umu majstorstvo neobaveznog Miodraga Vukovića, koga je teško olako shvatiti, a još lakše iskazati ozbiljno nerazumevanje njegovih nepristojno pismenih i trajno neukalupljivih tekstova.
Vukovićeve priče jesu beskompromisan koliko i beskrupulozan primer „organskog pisanja". U njima ima krvi i mesa, suza i znoja; one imaju miris i ukus, a imaju i kožu i sluzokožu. Doista zajebano vaspitan pisac koji toliko daje, a ništa od čitaoca neće da uzme. Neizreciv, a živahno rečit, živopisan u mutnom pogledu na smračeni svet, koji se nekako redovno izbistri na kraju priče, iako to nije obaveza niti pravilo pripovedanja s otvorenim krajem i zatvorenim početkom. Jednostavno, to je Vukovićeva igra, moćna čarolija čije beskorisnosti je svestan od momenta kada joj nadene naslov i krene da popunjava providnu a neprozirnu belinu koja vodi niže i niže... sve dok se čovekolika patuljasta muka ne produbi dovoljno da postane provalija u koju vredi zakoračiti poput Isusa koji lunja po vodi u potrazi za Posejdonovom jahtom.

„Boris Vijan će jednom postati Boris Vijan", napisao je autor „Stilskih vežbi". Može biti, ali zalud vežbanje i verbalno gimnasticiranje kada život nema ni generalnu probu ni reprizu. Besmisleni su sletovi tamo gde niko neće poleteti. Pa, ako je već toliko „rovovsko" stanje na frontu bez horizonta, neka legendarni Brkica (kako su ga svi u Titogradskoj Podgorici zvali) brđanski nežno saopšti svoj autopoetski iskaz o pričama koje su nastale njegovom nimalo regularnom voljom i ništa manje nezakonitom maštom: „Atmosfera sastavljena od mnogo dosade, melanholije i humora, bez ironije, svakako, koju nije moglo više ništa da poremeti. Jer, znali su, sve se dešava van njih i mimo njih." Uh-huh, kako li su ovom čoveku-stvaraocu radili lekturu i redakturu? Da li se iko usudio da mu „urednikuje"?

Miodrag Vuković je retka zver u ogoljenim džunglama na opako zašiljenom kršu. Egzotičan i ekskluzivan. Marginalac u središtu mete. Autsajder na koga se klade favoriti

„Slučaj Vuković" je previše sličan sudbinama Stanislava Vinavera i Vojislava Despotova da bi cela stvar tek tako bila zataškana. Kao što rekoše neki posvećenici - mogli su Vinaver i Despotov da se pojave pola veka kasnije ili ranije, i opet bi ostali neshvaćeni do nivoa transcendentne nepodobnosti; oni su eklatantan primer onoga što se naziva „pisci za pisce" (i to za one retke koji još uvek imaju naviku da čitaju druge pisce svoga jezika!). E, Miodrag Vuković je taman po njihovoj gerilskoj meri. Retka zver u ogoljenim džunglama na opako zašiljenom kršu. Egzotičan i ekskluzivan. Marginalac u središtu mete. Autsajder na koga se klade favoriti. Rođena veličina po standardima života i smrti. U prevodu na rečnik umetnosti, neko ko je izabrao da bude totalno anoniman kako bi što više uživao u sebi i svojima.
Ne, nije moja krivica što imam osećaj kako ispisujem „anamnezu" Bada Pauela, mučene duše, svetačkog ludaka i najvirtuoznijeg bi-bap pijaniste. Kada bi bucmasti Pauel seo za klavir - nije ostavljao prazan prostor za pisanje aranžmana. Samo naivni i nedobronamerni mogu da se zapitaju kakve sad veze ima tamo neki opskurni, harlemski poročni čamuga sa ekscentričnim bardom iz kanjona Morače. Naravno da delanje našeg Vukovića ima crnačke i džezerske korene. To je još Služba u doba Orlandića Marka nedvosmisleno ustanovila. A to da li je neprevaspitani Brkica pio dok je pisao, nije bilo važno za sistem, što automatski znači da nije važno ni za proizvedenu književnost. Važno je da u pisanju druga (i neskrivenog provokatora) Vukovića nema ispadanja iz svakakvih ritmova koje je stvarao i podržavao podzemnim radom. Takođe, u službenom izveštaju stoji da mu je profesionalni rad prepun nepredvidljivih melodija koje neprestano nestaju i nanovo se pojavljuju, a ipak, stručna komisija je utvrdila da nije svirao „atonalni bluz". Sa svoje strane, kao neregistrovani ali savesni pojedinac, moram da primetim da Vukovića krasi i veština improvizacije na nepostojeće teme; otuda fino uređen haos, s merom i sa osećajem za lepo i strašno. Njegove priče su apsurd s predumišljajem, sistematična diverzija, neverovatno logički razrađena s ciljem da razgradi svaku logiku.
Da sve oko Vukovićevog „kulta" bude još zamršenije, pobrinuo se i sam naslov knjige njegovih izabranih priča: „Sam među Ircima" - kakva geostrateška šizma! Da li je moguće da je jeretički Vuković mogao sebe da dovede u ovakav destilisani ćorsokak? Da na njega neprekidno motre takvi odmetnuti krstaši poput Svifta, Džojsa i Flena O'Brajena. I da mu zanemeli Beket ispisuje rukom u vazduhu scenske pokrete koje crnogorski Virdžin Vulf mora da čini kako ne bi završio kao prinudni dobrovoljac IRA ili pisac govora za njene utamničene vitezove. Jedino ga dendirana Irčina, bipolarni Oskar Vajld tapše srdačno po grbini i čestita mu na „defloraciji gospođice Dalovej". Virdžin Vulf se stidljivo smeška i kaže salonski razgibanom Oskaru da divno preteruje, ali da njegov (Virdžinov, alijas Miodragov) čin ipak nije „primenjeni vic".
Ako još niste shvatili - a takva sumnja je sasvim opravdana! - ovde imamo posla s magijom visokog reda. Govorite o „emocionalnosti"? Nakon čitanja priče „Traktat o braku" nema šanse da ikada poželite da se venčate s nekim drugim, trećim, i ostalima što čekaju u redu... Govorite o „misaonosti"? Kada nekako protutnjite kroz priču „Sjaj grudobolnih", zaprepašćeno ćete shvatiti kako više ne želite da budete zdravi po važećim standardima... Govorite o „autentičnosti"? Ako uspete do kraja da iščitate priču „Sagovornicima", garantujem da vam nikada neće pasti na pamet da postanete pisac.
Elem, može li se dalje od toga a da se pričanje ne pretvori u metanisanje? Pa, verovatno da se može, ali nijedan čitalac tako nešto ne bi preživeo. A Miodrag Vuković, kao pravoverni igrač na ivici, nije imao nameru niti je izvršio književno samoubistvo. Samo se iskreno i pošteno narugao sebi i nama, duhu i telu običnih ljudi i onih drugih, i desperadovski časno - čista srca, vedra pogleda i namirenih računa - napustio ovaj neprolazni svet koji je toliko puta neponovljivo opisivao kao neljudsko čovečanstvo.