KOLUMNA, MILKO ŠTIMAC: Liberalizam - mrtav, a ne umire

Uzalud se liberalizam proglašava promašenim i mrtvim. Sa svim manama ostaje najefikasniji društveno-ekonomski sistem, i s najvećim potencijalom za pravednost

Ima jedna pesma, zove se Putnik i počinje stihom: „Bože mili, kud sam zašo?" Odmah posle petooktobarske promene, jedan strani posmatrač sažeo je našu situaciju na sledeći način: predsednik misli da je engleska kraljica, premijer radi kao da je nemački kancelar, parlament se ponaša kao da je italijanski, a vodeći biznismeni veruju da su ruski oligarsi. Pa se ti sad snađi.
Da bi čovek mogao bilo šta korisno, ili lepo, da napravi, mora da shvati gde se nalazi, šta mu u tom naumu može pomoći, a šta će mu smetati. A mi smo u ovaj milenijum ušli sa otvorenim svim sudbinskim pitanjima čovekove egzistencije - nismo sigurni odakle smo došli, ne znamo kuda smo se zaputili, pa onda, sasvim logično, stalno preispitujemo i ko smo.
Pa kad se nađete u magli, kad su horizonti nejasni, očas posla nađu se „veliki" umovi, što bi rekao Kočić „velevlažni i glavati", da vam objasne. Naravno, ni oni sami ne znaju, samo ubeđuju druge, a i sebe, da znaju. Objašnjavaju nam, tako, da smo živeli u nekom pravednom društvu, koje smo, sa svoje lude glave, rasturili.
„Bravar je bio bolji", parola je u koju staje takva društvena nauka i njeni (s)mislioci. A već i sama ona govori puno o zabludi koju nam i dalje naturaju. Da ostavimo po strani ličnost, mada i tu leži puno odgovora - bravar koji je umislio da je knez-namesnik i celog života se trudio da ga oponaša. Posledice onoga što je ovaj samonametnuti i samodopadljivi lik ostavio živimo i dan-danas.
Prvo i najvažnije jeste pustoš u obrazovnom sistemu, koji je, kao i svaka diktatura, proizvodio ne ljude, nego podanike, i koji je davao velika dela donde dokle su postojali profesori školovani pre njegovog dolaska na vlast. Pa onda, ekonomiju bez svrhe, koja se komotno može svesti na Potemkinova sela, jer kad ne radi za tržište, kad nije zasnovana na kapital-odnosu, ravna je pozorišnim kulisama, a sve što u njoj nastaje preskupo je i neracionalno. Zatim, narušene društvene odnose, jer nijedan konflikt nije rešavan, nego samo guran u stranu gde je narastao do nerešivosti. I, što je najgore, potpuno deinstitucionalizovano društvo i politički sistem, jer su državne institucije bile samo paravan, a odluke su se donosile u rigidnoj i hijerarhijski strogo ustrojenoj Partiji. Čak je i on sam, kao institucija, nestao, ostavljen hedonizmu, i služio kao paravan poluobrazovanim zlonamernicima koji su se sjatili oko njega. Sve što je iza njega ostalo jeste obmana i sila.

Slobodno i pravedno

A onda vam sve to proglase levicom i tvrde da je dobro i plemenito. I da smo zastranili čim smo počeli da menjamo njegovo nasleđe. Svi intelektualci izašli iz tog doba su u pravu, i oni su jedini intelektualci jer su levica. Stara priča o avangardi društva teško umire. Zapravo, ako je suditi po našem miljeu, nikako. A svi koji žele da se kod nas uredi sistem koji počiva na slobodnijim odnosima i na kapitalu, na inicijativi i preduzetništvu, za šta bi se obrazovale nove generacije, na individualizmu koji je ispred lažnih kolektivističkih moralnih normi - e, sve je to nazadno. To je ono strašno što se zove - liberalizam.
Najgore je što se pri tome čak i ne zna šta stoji iza te reči. Uvaženi kolumnista jednog od naših dnevnih listova nedavno je liberalizam optužio čak i za glad u zemljama Trećeg sveta?! Zamislite, ideologija koja u centar društvene organizacije stavlja pojedinca, svesnu individuu, koju sistem treba da podstiče na stvaranje nove vrednosti, na kreativnost, da joj štiti slobodu govora i udruživanja - dakle, baš je ta ideologija kriva za glad.
A nisu krivi, na primer, korumpirani političari, vođe raznih pokreta koje su obmanule narod i sad ga drže u strahu, razne opskurne kolektivističke doktrine iza kojih se tamošnji režimi kriju, nije kriva pljačka resursa, nije kriva otimačina i privatizacija države? Ne, kazaće vam, to su posledice liberalizma. Pa kako mogu da budu njegove posledice kad je sve to upravo suprotno svakom slovu liberalizma?

Sve što u Srbiji vredi nastalo je delanjem ljudi nadahnutih poretkom slobode, a ne takozvane društvene pravde

I još gore, unapred se odbija i pomisao da se neko udubi u to šta je zaista liberalizam. Šta je to poredak slobode, jer liberalizam je upravo to. Počiva na tri civilizacijska dostignuća: neotuđivom pravu na život, na slobodu i na svojinu. Oni koji sebe smatraju levičarima, ne govore direktno protiv tih vrednosti, ali ono za šta se zalažu okrnjilo bi bar dve od njih. A ako probate da objasnite da su to apsoluti, koji se ne smeju dirati ni pod kakvim izgovorom, odmahnuće rukom i reći: „Ah, opet jedan Madžarev učenik" Ovo se meni dogodilo i ne vidim ništa loše u tome što sam sledbenik profesora Madžara. Ali sam tako deklarisan na jednom javnom skupu od onih koji sebe smatraju levičarima.

Revolucija koja koči

Valja se podsetiti da sve ono što u Srbiji vredi - hajde da se na Srbiju ograničimo - nastalo je na osnovu delanja ljudi nadahnutih poretkom slobode, a ne takozvane društvene pravde. Sretenjski ustav, koji danas slavimo, napisali su liberali, uz to i masoni - pripadnici organizacije nastale na liberalnim idejama. Slovo tog Ustava bilo je, za ondašnju Evropu, napredno preko svake mere. A i danas bi ga mnogi takvim smatrali.
Jovan Ristić je, predajući ispred Namesništva vlast knezu Milanu, s ponosom naglasio da su tada, u Srbiji, „svačiji život i imanje sigurni". U Ustavu tada donetom piše, bez ikakvih ograda, da je „štampa u Srbiji slobodna". I to nisu bila prazna slova na papiru jer je stepen tada osvojenih građanskih sloboda bio veći nego posle revolucije '44. I perioda posle nje. Koji još uvek traje.
I tu leži naš problem, što nas ta revolucija, koja je odavno prestala da teče, koči i dalje. Ovde je i dalje kapital ružna reč. A kapital je samo drugo ime za imovinu koja je stavljena u obrt da bi stvorila novu vrednost na tržištu. I to tako funkcioniše samo u liberalnim društvima. Ako društvo nije takvo, nema ni obrta imovine, i preti mu propadanje i konačno siromaštvo. Liberalizam može da postoji samo u društvu koje počiva na kapital-odnosu.
Sledi odmah primedba da takva društva nisu pravedna, te da bi trebalo na razne načine taj liberalizam ograničiti. Uviđate li kolika je to greška? Zar može biti pravednosti bez slobode delanja? Društvena pravednost jedino je moguća u liberalizmu, koji počiva na tržištu i stalnom stvaranju nove vrednosti, jer se samo tako može proizvesti dovoljno da se viškovi upotrebe za pomoć onima kojima je potrebna. Socijalna pravda nije zamena za slobodu, nje bez slobode i nema. Paradoks je da težnja ka pravednosti, na kojoj su razvijani kolektivistički pokreti, završava u poretku privilegija i opresije, a težnja ka individualnoj slobodi u sistemu koji stimuliše rad i individualne napore i kreativnost.
Nije kapitalizam idealno društvo, pa ni zavijen u oblandu liberalizma. Ali idealno društvo ne postoji, osim možda u Nebeskom Jerusalimu. Uzalud se liberalizam proglašava promašenim i (konačno) mrtvim. On sa svim manama ostaje najefikasniji društveno-ekonomski sistem, i time s najvećim potencijalom za pravednost. Da bi taj potencijal bio iskorišćen, na društvu treba stalno raditi, regulisati ključna kretanja - liberalizam je i poredak stalnih reformi, stalnog prilagođavanja, njemu je imanentan aktivizam. No, postoji nešto što se zove narodni kapitalizam, koji jeste bio cilj petog oktobra, sa efikasnim institucijama i široko razuđenim privatnom vlasništvom, uključujući i mrežu akcionarstva. Mi smo tek zakoračili ka kapitalizmu, ne uspevajući nikako da se otresemo onoga što nas prati od '44. Uključujući i pogrešne predstave da svaki intelektualac, da bi to bio, mora da se pozicionira na levici.
Mi ovde još nikako da okusimo taj liberalizam. I dalje živimo metastazu nečega što se nazivalo socijalizmom. A to nije funkcionisalo i bilo je duboko nepravedno. Radilo je samo na tuđim parama, jer sopstvenu novu vrednost nije bilo u stanju da proizvede. Koliko je bilo neefikasno, pokazalo je kada više nije bilo para sa strane da ga finansiraju. A koliko je bilo nepravedno, pokazuje i dan-danas jer je raspad društva logična posledica lažnog poretka u kojem živimo od '44.
U međuvremenu, uhvaćeni u raskoraku između kapitalizma, kojem deklarativno težimo, i socijalizma, ka kojem nas vuče siromaštvo duha, hipokrizija, funkcionalna nepismenost, „poštena" inteligencija, možemo slobodno da ponavljamo onaj stih Preradovićevog Putnika. Nadajući se da ćemo uskoro iskoračiti definitivno ka tom novom kvalitetu društva. I da ćemo preći prag tranzicije gde smo stali pre desetak godina, nastavljajući s ključnim reformama - pretvaranje javnih preduzeća u akcionarska društva, promene težišta sistema s radnog odnosa na kapital-odnos, razvijanje tržišta kapitala...