KOLUMNA NEBOJŠA JEVRIĆ: Đanki bajka

Sve je počelo onoga dana kada je Starac koji priča bajke došao u naše selo.

Svakoga dana pričao je po jednu bajku.

Kada je završio poslednju bajku, Starac je nestao iz sela.

Noći su postale sve duže i svi bi na Starca zaboravili da posle njegovog odlaska dečaci nisu počeli naglo da stare.
Sada, za noći punog meseca, možete ih videti kako pogrbljeni i sedi pričaju svojim očevima Starčeve priče. Vesna je stigla u naš razred iz Beograda. Poslali su je kod rođaka u Bijelo Polje da je odvoje od džanki ekipe. Šta je džanki, nismo znali.

Nosila je providnu košulju dugih rukava koja je više otkrivala nego skrivala. I najkraći minić u školi. Imala je dugu crnu kosu. Bila je san svih mojih drugova. Nedosanjani. Za nju smo svi mi bili deca.

Nedelju dana posle njenog dolaska pukla je apoteka u gradu. Čulo se za to, ali nikome od nas nije bilo jasno zašto bi neko obijao apoteku.

Vesna je za to vreme bila u Istanbulu. Mnogo muslimana iz Limske doline živelo je u Turskoj. Imali smo direktnu autobusku liniju Bijelo Polje - Istanbul. Otišla je s nekim muslimanima koji su imali tamo rođake.
Iz engleskog je dobila pet. Pričala je devojčicama u plavim uniformama o svom putovanju u Amsterdam i trojici čamuga s kojima se kresala. Bila je zemljotres u razredu koji je do njenog dolaska bio deo uspavane kasabe na Balkanu.

Postala je nedodirljiva. Okružila se tvrdim momcima iz grada, čekao ju je jedini taksi u gradu posle časova i odvozio u nepoznatom pravcu.

„Ajde, Vesna, napiši temu za pismeni na tabli", rekao je profa pohotno je gledajući.

„Ćapiću profana za kiticu", rekla je Vesna i izašla pred tablu.

Pustila je da joj ispadne kreda, i profa, lokalni pesnik i predsednik partijske organizacije, prišao je da joj doda kredu.
I stvarno je to uradila na opšte oduševljenje čitavog razreda, zloglasnog IV/5 maturanata bjelopoljske gimnazije.

A onda je mirno napisala temu za pismeni praveći pritom tri gramatičke greške.

Profa se zacrveneo kao jabuka. Sokovi su počeli da mu naviru.

Postavio je za sto predsednika razredne zajednice i napustio odeljenje.

Jedva je ušao pred kraj časa da nam pokupi vežbanke.

Mene je zvala Priča, Priča, Pričica.

Niti sam šta znao niti umeo osim da pričam priče.

Pitala me je da li sam gutao tripove. Na jednom tripu videla je sebe kao veliku vešticu.

„Moraš da probaš tripove, tvoje su pričice tripovi. Ti si na prirodnom tripu. Kad dođemo u Beograd, nabaviću ti tripove. Još bolje ćeš pisati. Tripovi su najjači halucinogen na svetu."

„Nisu. Najjači halucinogen na svetu je veštičja mast."

Lim, zagađen beranskom celulozom, crn s belom penom, nosio je mrtve ribe.

Ložila je ona mene, ali sam i ja ložio nju.

Ona ništa nije znala o Starcu s planine, a ja ništa nisam znao o dopu. Znao sam samo da je posle časova čeka taksi i da nestaje u mračnim katakombama kasabe.

„Treba da nađemo četvrtu travu. Jednom u sto godina dešava se da se senke tri vrha na Sinjavini dodirnu.
Senke Jablanovog vrha, Starca i Pećarca.

To mesto treba da pospe pepelom. Ujutru će u pepelu pronaći trag neke životinje. Životinju čiji trag nađe u pepelu mora da ubije i njenom krvlju poprska pepeo. Tek tada može da kopa. Ne uradi li tako, pretvoriće se u ugljevlje."
„Tu je koren trave od koje se pravi veštičja mast", pričao sam Vesni Tuberki, đankozi s beogradske scene, priču Starca s planine.

„Super, jebote, Priča, Priča, Pričice!"

U moje priče niko nije verovao. Niko nije verovao da je postajao Starac s planine. „Kada idemo tamo?"

„Čim okopni sneg!"

„Koji trip, ja kad se roknem i naduvam, mogu da hodam koliko hoćeš."

Bio je kraj juna, dan sunčan kada smo krenuli na Sinjavinu.

Zanoćili smo u katunu Zastarac kod starice Mirune Jeknić.

„Kakva ti je ovo posustalica?", pitala me baba Miruna.

Poslužila nas je mladim kajmakom skinutim s karlice.

Prošlo je dvadeset godina od kada joj je muž Miraš Jeknić umro. Miruna je svake godine izdizala u Zastarac zajedno sa osamdeset ovaca.

Koliba je bila mala i čađava. Odnekud ispod grede baba je izvukla flašu s rakijom, narezala pršut i sir. Nije nas pitala ništa. Ni čiji smo ni otkud. Baba je imala kratku talijanku, pušku iz onoga rata, koju je držala okačenu o klin zbog vukova. Imala je bradavicu na bradi iz koje su rasle tri dlake. I brkove jače od mojih. Baba i ja smo pili rakiju, a Vesna je duvala travu.

„Kakav ti je to duvan đevojko?", pitala je.

Vesna joj je dala upaljen džoint i Miruna je povukla dva-tri dima.

„Dobar ti je duvan, bolji od skadarskog."

„Bolji, baba, bolji."

Noć je odmicala, a i rakija je bila pri kraju.

Miruna je stavila lavor s vodom na šporet.

„To je da ovom tvom čoveku opereš noge."

Naduvana Vesna Tuberka je počela da se krevelji.

„E, crna drugo, ne znaš ti ništa. Moj pokojni Miraš po vasceli dan kosi jarac (jarac je planinska sitna trava i najteži posao na planini je košenje jarca). Kad dođe kući, ne pada mu pamet na onu rabotu. A ja mu stavim noge u lavor i giliknem ga po tabana, ko što me je baba učila. On po svu noć jaše ko da kose dohvatio nije."
Vesna je bila urokana, naduvana, htela je sve da proba.

Oprala mi je noge i obrisala ih dugom crnom kosom.

Legli smo ispod gubera. Napolju se čulo zavijanje pasa. Miruna je nekoliko puta ustajala s puškom da proveri ovce. Vetar je duvao između starih dasaka.

Čitave noći Vesna Tuberka, riba oko koje su se otimali svi mangupi u gradu, bila je moja. Ujutru smo krenuli ka Grkovu.

Sinjavina je bila pusta. Tuberka je pevala pesme Džima Morisona, Dženis Džoplin, ludovala je pustom planinom.
„Namiguje Starac na Pećarac, a Pećarac Jablanovom vrhu,

Teško onom ko je među njima", pevao sam.

U smiraj dana stigli smo do visoravni Grkovo. Do mesta gde su se senke tri vrha dodirivale.

Nakupio sam trave spržene od sunca, granja, greda od razvaljene Starčeve kolibe i naložio vatru. Posle sam do duboko u noć sedeo i gledao plamen iz kojeg su me na mahove gledale Starčeve oči. Hteo je nešto da mi kaže.
Kad sam se probudio, Vesne Tuberke nije bilo u blizini. Sedam devojaka, obučenih u crno, stajalo je oko mene. Udarale su kamenom o kamen i pevale:

„Igra kolo đevojaka,
Tužno kolo đevojaka,
Druge moje druge."
Senke tri vrha su se dodirivale.

Vetar je donosio miris dima, sunce je nestalo, a OTISAK MOG STOPALA micao je prstima i pokušavao da pobegne iz pepela punog krvi.