ĐAVO U DETALJIMA: Prodao im je trik, najveći koji je mogao, i ubedio ih da se on po ceo dan samo njima bavi

A Aleksandar Vučić, koji inače nije ništa drugo do političar, jedan od onih koji to zanimanje shvataju kao ozbiljan posao, upravo im je to uradio

Sećate li se Kajzera Sosea? Jednog od najvećih negativaca s filmskog platna, glavnog junaka kultnih „Dežurnih krivaca“ (The Usual Suspects), vlasnika „one“ rečenice o đavolu – da je njegov najveći trik bio kada je ubedio ljude da ne postoji.

Kevin Spejsi, koga danas razvlače u okviru pomodarske histerije koja se zove „lov na silovatelje od pre deset i više godina“, briljantno je odigrao Sosu i za to dobio Oskara, a film je postao jedan od kamena međaša svetske kinematografije, jedan od onih po kojima se meri vreme, po obrascu do „Dežurnih krivaca“ i od „Dežurnih krivaca“, a po mnogima je možda i najbolji triler ikada snimljen.

I, što je još važnije, aktuelan je i dan-danas, pogotovo kada se prenese na ove prostore, u ove dane, i među ovdašnje likove.

A jeste bio prenet prošle nedelje, uz produženo trajanje i na ovu nedelju, a verovatno i na niz sledećih, kada je čovek koga jedan deo Srbije doživljava kao The Đavola lično bio gost gospođe koju isti taj deo Srbije percipira kao nepokolebivu The Inspektorku, kojoj ako dopadneš šaka, nema šta, nagrabusio si dibidus.

I naravno da su se prevarili. Đavo je ispao sjajan, inspektorka neupućena i neobaveštena, a pesma nedelje u Srbiji postala je „Sympathy for the Devil“, opet na zaprepašćenje pravovernih, kojima ni dan-danas nije jasno da li su stvarno videli ili im se samo učinilo da su se palom anđelu usred intervjua ponovo pojavila krila.

Naravno da nisu mogli to da podnesu pa su krenuli da brže-bolje brane inspektorku, da pričaju kako ju je Lucifer prevario, bavio se obmanom, prodavao joj đavolske trikove, zasenjivao prostotom, odveo je u pustinju da je iskušava, ukrao joj dušu i uradio sve drugo što đavo radi kada naiđe na nevinu i naivnu dušicu, nepripremljenu na zlo koje je čeka.
Dežurni krivac tako je ponovo proglašen krivim za sve, pa i za „veštinu vođenja intervjua“, što je u njegovom slučaju uzeto kao greh, a ne kao vrlina ili znanje.
I dosta je nesrećno izgledalo sve što se u intervjuu događalo, od otvorenog hejta na mrežama do još jadnijih pokušaja da se od inspektorke napravi u neravnopravnoj borbi ubijeni anđeo, heroj kome sada treba oprostiti, previti mu rane, napojiti eliksirom života i vratiti ga na njegov mukotrpni posao „istraživačkog novinarstva“, u kojem će kad-tad ponovo sresti i srediti Lucifera i sve njegove demone.

Čudo je mašta. I glavni krivac i za intervju i za sve posle njega.

Zato što su, a niko to neće danas da prizna, i The Đavo i The Inspektorka izmišljeni likovi, stvoreni u noćnoj mori jednog dela podeljene Srbije, koji veruje da je politika, naročito kada on u njoj ne učestvuje drukčije nego kao za odluke preporučeni posmatrač, ništa drugo nego borba večnog dobra i večnog zla, i da je svako ko ne deli njegova uverenja samo zlo proizašlo iz pakla, i da je jedini način da se ono pobedi neki novi Armagedon, u kojem će Zver, Satana, ako treba i u nečijoj krvi, biti zauvek pobeđen.

Kada tako zamišljaš stvari, kada si uveren da si baš ti deo srpskog intelektualnog i moralnog Jerusalima, ili po Bibliji „logora svetih“, razume se da običan intervju doživljavaš bar kao početak tog Armagedona, a sasvim običnu novinarku kao jednog od sedam arhangela, Georgija, Mihaila ili Rafaila, koji će na svoje koplje nabiti Zver, a posle još samo ostaje da je dragi Bog sprži plamenom i baci u Gehenu (ognjeno jezero, koje je takvo jer je puno upaljenog sumpora).

Ludo, zar ne, ali opet sasvim uobičajeno kada neko počne da veruje da je nosilac istine, pravde, znanja, morala, i da jedini ima pravo da deli i sudi, čak i kada je u manjini.

I jedini problem za one kojima se ta bipolarnost desi jeste to što onda stvarno postanu podloženi raznim trikovima, i samo je potrebno da se pojavi neko kome je šešir baš onako mađioničarski pa da im se život izistinski pretvori u pakao.

A Aleksandar Vučić, koji inače nije ništa drugo do političar, jedan od onih koji to zanimanje shvataju kao ozbiljan posao, upravo im je to uradio.

Prodao im je trik, najveći koji je mogao, i ubedio ih da se on po ceo dan samo njima bavi.
I ništa mu nije smetalo kada su ga doživeli kao arhetip zla, a još manje kada su pomislili da su sami otkrili da se on njima bavi, da strepi od njih te da im stalno smišlja razne pakosti. Pogotovo što je ta ubeđenost vodila onoj drugoj, da su ga provalili, razotkrili, shvatili, da uvek znaju i šta hoće i šta misli i šta radi, i da je samo pitanje dana kada će im, takav, doći na zicer i biti odstreljen i odstranjen zauvek.

Brankica Stanković je samo žrtva tog vladajućeg ubeđenja. I baš kao što misli, jer je to negde čula, da je „Ekspres“, koji ne čita, tabloid, tako je mislila i da sve o Vučiću zna, čula je negde, i da ne treba posebno da se priprema za njega, a kamoli da nešto pročita, na primer šta je to politički sistem, a šta uređenje.

I ispala je ono što jeste – Saša Janković srpskog novinarstva, baš kao što Saša Janković svakog dana ispada Brankica Stanković srpske opozicije. Nabeđene, ubeđene, u svojoj glavi izmaštane veličine, oni koji misle da su arogancija i ironija argumenti i da je dovoljno da se pojave i da svi oko njih, a pre svih Vučić, popadaju, sve s nogama i rukama uvis.

I to će tako i biti sve dok ljudi koji žele da se bave politikom i novinarstvom ne shvate da su to ozbiljni, mukotrpni poslovi, da se rade, a ne maštaju po ceo dan, da zahtevaju pripremu, a ne pohvale istih takvih, lenjih i izmaštanih kao što si i sam, i da sve što treba o nekome kime se baviš da znaš jeste da ne znaš ništa jer samo tako možeš ozbiljno da ga shvatiš i ozbiljno za njega da se pripremiš.

Sve ostalo je ništa drugo nego put do onoga do čega je stigla i inspektorka Stanković – savršene žrtve.

Ovčicu iskusni vuk, izbrazdan ožiljcima, žilav i ojačan neprestanim trčanjem za plenom, onim koji se ne sanja, nego se stvarno lovi, smaže u sekundi, i još joj mirno, pred kamerama, ili na izborima, ispljune kosti, sve mljackajući.

Na kraju, ima i neke pravde u svemu tome. Znate onu narodnu – ko traži đavola...
... i treba da ga nađe. Pošto, a tako je to oduvek, omrzutog, a njima dragog Satanu traže, po pravilu, oni netalentovani i lenji, kojima uvek treba izgovor.

Vučić je to shvatio. I dao im je šta su tražili, a on sam je otišao da se bavi drugim stvarima, sve kao šepajući.

Zna čovek da je đavo, još samo u detaljima.