KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Deveti tormidor

Ah, kakav divan mesec za masakre. Vruć mesec, po francuskom revolucionarnom kalendaru, traje od 19-20. jula do 17-18. avgusta, i kroz istoriju idealan je bio za krvoprolića, revolucionarne sudove, giljotine, prevrate... ili u prevodu na sadašnjicu, za bombaše samoubice, pomahnitale Brejvike svih vera i rasa, lude kamiondžije...

"Je suis Thermidor", kao da kažu svi oni kada počnu te vrućine, pa udare u već ideološki udarenu glavu, te poludelom ne preostane ništa drugo nego da sedne u kamionče, pritisne gas, aktivira eksploziv, povuče oroz... i, šta da vam kažem, najebasmo svi.

A termidor, onaj deveti, inače je trebalo da prekine teror. Čuveni Jakobinski, zbog kojeg su mnoge glave (nekih 25.000 da budemo precizni, širom Francuske) odskakutale pločnikom Plas de la revolusion u Parizu, na kojem je 0-24 radila revolucionarna giljotina.

Revolucije žderu svoju decu i tako vam je to odvajkada. Gladne su i krvožedne. I sve imaju ono veliko opravdanje - u ime višeg cilja. Neki put je to partija, neki put Bog, neki put nacija, demokratija, neki put čak i mir, ali sve vam se svodi na isto - termidor. I to krvavi.

Bilo je toga, što bi rekli, i previše. Zato je tog devetog termidora (27. jula 1794. godine) nacionalni Konvent izglasao da, za promenu, sada padnu glave Maksimilijana Robespjera, San Žista i ostalih glavnih jakobinskih prvaka.
Te su Robespijera preko noći hapsili, ranili, njegovi ga oslobađali, pa ga opet hapsili, i tek što je uspeo da izgovori "Merci, monsieur" gospodinu koji mu je dodao maramicu da obriše krv s ranjene vilice - cap, i gotovo. Odvedoše ga do giljotine, nije uspeo ni da bekne. Bilo je to 28. jula 1794. godine.

E, dragi moji revolucionari. Vidite kako to izgleda?

Revolucije žderu svoju decu i tako vam je to odvajkada. Gladne su i krvožedne. I sve imaju ono veliko opravdanje - u ime višeg cilja.

Neki put je to partija, neki put Bog, neki put nacija, demokratija, neki put čak i mir, ali sve vam se svodi na isto - termidor. I to krvavi.

A znate zašto? Zato što ne pamtimo dovoljno. I zato što nas revolucionarna krv privlači, pogotovo kada nije naša. Volimo giljotine, i streljačke strojeve, vešala, lomače, sekirice...

Njih, ako ste zaboravili, uvek prati oduševljena gomila.

Žedni smo krvi i žalimo svaku promenu koja bez nje prođe. I laže svako ko kaže da nije tako. Vrhunac revolucionarnog pacifizma, onog koji tvrdi da se zalaže za nenasilne promene, po mom skromnom mišljenju može da stane u onu sjajnu rečenicu Mihaila Bulgakova: "Ja sam protiv smrtne kazne, ali kada bi streljali madam Kricku, išao bih da gledam."

I to vam je to. Stavite umesto "madam Kricke" bilo koje ime, po sopstvenom izboru i želji, i videćete koliko ste za nenasilje i koliko niste krvožedni.

I? Šta kažete? Kako ste prošli na testu? Čije biste streljanje gledali? Neke izbeglice? Obamino? Vučićevo? Putinovo? Ljilje Smajlović (ona bi Bujketovo, garant)? Vukašinovo? Vučkovo? Babićevo prženje na "ločami" (druže lektore, ne menjajte ovo, namerno je "ločama")?

Uhvatio sam vas, a? U slatkim krvožednim snovima. Svako bi nekoga skratio ili bar rado prisustvovao skraćenju.

No, nemojte da se sekirate. Niste ni prvi ni poslednji. Oduvek je tako bilo, usred leta, u vrućem Termidoru.

I teško će ikada to naše stanje da se promeni.

Osim, možda, ako... evo šta mi je palo na pamet. Da napravimo još jedan odbor za podizanje spomenika (bio bih u njemu, osim ako to nije sukob interesa, već sam u onom za spomenik Đinđiću), ovog puta gospodinu koji se zvao Arnold Amarlik i živeo u dvanaestom i trinaestom veku, uglavnom u Francuskoj.

I na spomeniku ispod imena da stoji ona njegova rečenica:
"Caedite eos. Novit enim Dominus qui sunt eius."

Izgovorio je jednog termidora, 22. jula 1209. godine, u gradu Bezijeu, na jugu Francuske.

A tamo je stigao kao papski legat, predvodeći krstaše, koji su bili u pohodu protiv jeretika - Katara.

I kada je Bezije pao, a krstaši se zbunili i pitali izaslanika božjeg kako sada da razlikuju katolike (pun ih je bio Bezije) od Katara, jeretika, Arnold im je upravo to rekao. U prevodu:

"Pobijte ih sve. Bog će znati koji su njegovi."

I, tako, više od dvadeset hiljada ljudi....

Razumete. Ako konačno Arnoldu dignemo spomenik, možda se ponekad i setimo. Čemu služi i vodi svaki termidor na ovom svetu. Pogotovo oni sa velikim razlogom.

Eto, razmislite malo. Pa mi javite.