KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Glupi avgust 3

Ne brinite, nismo više na moru. Vratili se, živi. Doduše, ja sam navukao upalu uha, i Aljoši se usput kakilo, pa piškilo, pa je kukao za sendviče, a Olja rekla - jest, pa da nam se opet ukenjaš - ali, nekako mi se čini da je bolje da o tome više ne pričam. Izvukao se i Relja, koji je tokom tog dugačkog povratka pitao Olju zašto se stalno, na prednjem sedištu, savija i tegli. I lepo mu objasnila da je boli kičma, a on njoj, još lepše, da joj je kičma možda zastarela. Par kilometara sam branio volan i pedale od njenih pokušaja da nas skrene sa strane, zaustavi, i konačno ga rokne.
Žensko: "Zaustavi! Zaustavi da ga sredim!", jedan je od najgorih zvukova koje možete da čujete tokom vožnje. Zato što je ozbiljan.
Ja, generalno nisam imao ubilačkih namera, osim kada nas je, dok smo još bili u Grčkoj, jedan dan posetila Jovana, moje najstarije dete, sve sa dečkom i psom. I taj pas, a zovemo ga Ludi Đorđe, i po Oljinom mišljenju ima najlepše oči na svetu, e taj vam se ispišao baš na moj krevet, valjda protestujući što smo na večeru odveli samo Jovanu i dečka, a ne i njega. I uopšte nisam pomišljao da ga ubijem, ali jesam da u povratku svratimo do Svilajnca, do našeg druga Pekija i njegovog Prirodnjačkog centra, te da mu, sasvim svečano, uručim mali poklon. Oba lepa oka Ludog Đorđa.
Posle, kada smo se vratili, upišani, besni, lako bolesni, i presrećni što smo ponovo u Beogradu, morska ekipa se okupila na rođendanu još jednog deteta - pametne moje Sofije, koja je odmor provela u Rimu, gde će sledeći put moći samo ako povede svu braću i sestre, a bogami i pse. Pogotovo što se usudila da primeti kako su klinci "fini", što čak ni oni nisu mogli da prihvate. Aljoša joj je rekao: "Svi to misle dok nam ne vide sobu". I svi su crkli od smeha osim mene.
I to vam je to. Letovanje - gotovo. Možda će još samo Miki da pošalje demanti novinama, bar mi je tako najavio, ali ja nešto računam da će ga mrzeti, a i teško da će imati vremena, klinci su sada u njegovoj smeni, što mi izaziva osmeh za koji bi mnogi rekli da je pakostan. Uostalom, šta ko ima da se buni, pa ni on, ili ja, kada smo još i lepo prošli. Nekima je, vidim u novinama, eksplodirala plinska boca u šatoru, a Tamara je na Mljetu, u kampu, spakovala sve stvari i ključ od kola zajedno sa njima, pa je par dana, u kostimu, čekala rezervni, što je ništa drugo nego dokaz stare Spajine teze da je letovanje i glupo i opasno. Pa posle ti kaži da nas oni, odozgo, ne gledaju, i još nam i smisle poneku zvrčku.

Treba letovati kada malo bolje razmisliš. Gde bi nam se, inače, dešavala tolika gomila gluposti, o kojoj posle možemo do mile volje da pričamo i pišemo, a još nam se i toliki svet slatko smeje

Ali ipak nije bio u pravu mudri Spaja. Treba letovati kada malo bolje razmisliš. Gde bi nam se, inače, dešavala tolika gomila gluposti, o kojoj posle možemo do mile volje da pričamo i pišemo, a još nam se i toliki svet slatko smeje.
Mislim, stvarno, ja se nigde nisam osećao tako idiotski i nikada više ljudi nije bilo srećno zbog moje mizerije.
"Gde si bio na moru?"
"U jebenoj Grčkoj."
"Ahahaha."
A da ga pitam šta se smeje, ne bi znao da mi kaže, osim, verovatno, da tako izgledam. Kao neko ko je letovao u morskoj filijali Ritopeka, u koji ću ovih dana da odem da vidim zašto me proganja.
Možda zbog moje babe, pokoj joj duši, koja se maja 1944. godine probudila usred noći, u kući na Pašinom brdu, i krenula da urla na mog dedu da krenu, što je, siguran sam, ličilo na ono Oljino: "Zaustavi", samo u opozitu.
"Kreni, odmah da si krenuo!", urlala je baba, zgrabila i decu, pokupila nešto stvari i izletela na ulicu. I spičili su se smederevskim drumom i zaustavili tek u Ritopeku.
Posle, kada su se vratili u Beograd, kuće više nije bilo, samo velika rupa. Slupali je saveznici, u bombardovanju, samo par sati posle babine histerije. I sada, kada dođem u Ritopek, otvoreno ću da ga pitam:
"Što nisi, a i ona bi pristala, zbog zahvalnosti, s oproštenjem, jebo moju babu, nego sada našao mene".
I lepo je moj ćale pričao. Gadno selo.