KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Kavalier bar

Postoji taj Kavalier bar u Beču. Sa dobrim cigarama. I portom. I nameštajem, klasičnim, u oker boji, velikim lusterom, i nizom lampi, u obliku svećnjaka, sa bež abažurima.

Svetlo nije prejako, pretapa se sa bojom zidova i velikih draperija na prozorima, praveći utisak velike dnevne sobe, tople, ugodne, stvorene ne za televizor, nego za gledanje slika, i čitanje.
Gosti su Rusi, Amerikanci, gospodstveni Austrijanci, Arapi, razni neki svet, lelujav u jakom dimu finih cigara, i mirisu ruma, šampanjca, malt viskija i porta.

Bartender je Pavel, Ukrajinac odrastao u Beču, nenapadno tih i na isti način uslužan i sveznajući. Napraviće ti koktel, shvatiti kada si za kafu, zapaliće ti cigaru džinovskim upaljačem sa tri gorionika, i ostaviti te na miru, da bi ti se, kada ponovo prođe pored tvoje fotelje, gotovo sa iznenađenjem obradovao i uz osmeh rekao: „Porto?", a onda zaverenički klimnuo glavom, kao oni koji uvek znaju šta ti treba.

Moj odmor. To je Kavalier bar. Tri dana, kao tri meseca. I sve me prođe. Nema nemira, loših misli, strahovi deluju daleko. Mogu čak i da zamislim, sve one koji me nerviraju, prosto ih vidim kako sede tu, sto pored mog, udobno zavaljeni, ljuljuška im se piće u čaši, obavijeni su lakim dimom, zadovoljni, nasmejani... i, zamislite, ni najmanje mi ne smetaju. Gotovo da su mi dragi, u toj pauzi svih naših ratova, nesporazuma i nerazumevanja.

Deluju mi, nekako, kao ljudi, pa i Pavelu, baš im je preporučio „montecristo petit", ide uz rum, i nemam nikakvu potrebu da im kažem bilo šta ružno.
Zato sam, uz porto i „hoyo de monterrey", odlučio, i preporučujem vam to, da što pre napravim jedan Kavalier bar u sopstvenoj glavi.

Da prostrem debeli tepih, postavim masivni šank, poređam sve te flaše, čaše, zdelice sa bademom, kikirikijem i indijskim orasima, činiju sa maslinama, par dobrih slika, može i neka starinska biblioteka, i da se baš tu preselim na duže vreme, koliko god da je to.

Povešću i Pavela, ako nam dođu gosti, pozvaću Vasu i, verujte mi, ne mrdam odatle, a Vasu puštam samo na skijanje, na vodi, pošto bez toga, i Bojane, ne može da živi.
Skloniću se, komuniciraću samo nazdravljanjem i osmehom, čitaću sve one knjige koje uvek iznova čitam, tišinu ću da stavim u svoj grb, ćutanje u Ustav, i nikome više neću ništa da kažem, ni lepo, ni ružno.

I neću da čujem nijedan pogrešni ton, krivu reč, bilo kakvu uvredu, a Vasu, kada me bude grdio, samo ću da lupnem po ramenu, i on će, znam ga, da prestane.
Apsolutni mir. To ću sam sebi da stvorim. Sopstveni raj. Šangri la, za sebe i par dragih ljudi. I tu neću da starim, da se menjam, sam sebi ću da budem lep, i dovoljan.
Razumete. Ugodno mesto nam treba. Svakome od nas. Neko sklonište, zemunica, rezervni položaj, fotelja kraj kamina, čaša pića, velika praznina u glavi i mir u duši.

Mesto na koje ulazimo bez sveg onog oružja, koje inače vučemo sa sobom, spremni da udarimo, na svaku pretnju ili sumnju.
Otvoren prostor, u koji zatvorimo samo prisnost, da nikada ne ode, i u kojem, sve one koji tu dođu, ne vrebamo, i ne vrebaju oni nas, nego se prosto gledamo.

Dvorište, sa klimavim stolom, prekrivenim kariranom mušemom, za kojim srčemo kafu, sa dragim komšijama.
Soba, bez opreza, sa kojim toliko dugo živimo. I bez zazora, prekora ili bilo kakve zlobe prema sebi i prema drugima.

Uski hodnik, u kojem se ne sudaramo, ne guramo, ne bežimo jedni od drugih, nego se, uz pozdrav, mimoilazimo. Dobar dan, naklon, kako ste danas, ljubim ruke.
Salon pun svega onog, prijatnog, što smo ko zna kada prestali da izgovaramo, i onda zaboravili. Čitav jedan svet, blag, sa neznancima, u koje ne sumnjamo.

I šta mislite. Da li vam je potrebno, to. Kavalier bar, u sopstvenoj glavi?
Znam da jeste. Zato, požurite. Počnite da ga pravite, odmah.

I pozovite, kada završite, sve one koji vas nerviraju unutra. Kavalier bar će ih promeniti. Kada vi već niste umeli.
Živeli!