KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Kralj senkrupa

Svim dragim čitaocima - a znam ih, zasigurno, dvoje - prvo da se izvinim, ali stvarno ne mogu ovaj sveti prostor da posvetim izborima.

Mislim, a nadam se i da vas dvoje tako mislite, da je uključivanje u to razmatranje isto što i priključivanje bilo kom drugom stadu, a stado mislioca vam je pritom i dosta zajebano, najpre što veruje da je najpametnije stado na svetu, a zatim i zato što zahteva onu vrstu isključivosti koja nama koji se bavimo datumima u istoriji i znamo koliko su slični jednostavno ne može da prija.
Odavno smo mi naučili da je ovde, na ovim prostorima, svako ko pročita novine ubeđen da je baš on taj ko treba da odluči ko će biti predsednik, premijer, ministar, opštinski službenik... a ako pročita i neku knjigu, jednu bar, bolest još više avanzuje pa niko više ne može da mu objasni da on baš i nije najpozvaniji da odluči o Kosovu, Hrvatskoj, Bosni, Americi i Rusiji. Jeste, i o tome nema rasprave.
Mi smo zemlja pretencioznih, sveznajućih, i ubi nas to, ja da vam kažem, pogotovo od kada su izmislili Tviter i Fejsbuk koji su, ali bukvalno svakome ko zna da kucka, pa sve i sa slovnim greškama, pogrešnim padežima i monstruoznim frazama i pleonazmima, omogućili da svima saopšti šta misli i da još bude uveren da je njegovo mišljenje važno.
S jedne strane, dobra je to terapija, ali za njih, naročito ako se od nečeg leče ili su u neizlečivom stanju. Doktori ko doktori, takvima preporuče da se okrenu veri, da idu u crkvu ili da kupe psa da im izgleda da se kao o nekome brinu. U Kovinu su imali drugu foru: kada neko padne u delirijum, drugari ga smire na vrlo jednostavan način - kažu mu da vozi traktor, i on jadničak po celu noć sedi na stolici, menja brzine, okreće volan i viče brm-brm.
Danas ti, u delirijumu, po ceo dan kuckaju isto brm-brm i ludo se zabavljaju u ludoj vožnji po vaskolikom netu.
Ta sumanuta, nadasve bolesna pretencioznost preselila se i u novine, u kojima, u ovo vreme, o događajima ne izveštavaju reporteri koji su negde bili, nešto videli i čuli, nego isključivo kolumnisti koji su se o događajima izvestili od drugih kolumnista, ili na Tviteru, ili u kafani, i kojima je posao da mudruju umesto da javljaju vesti, da se hvale pišući svaki put isključivo o sebi i svom mišljenju, i da komentarišu sve ono sa čim nikakve veze nemaju. Delirijumsko brmbrmovanje na sve strane.

Mi smo zemlja pretencioznih, sveznajućih, i ubi nas to, pogotovo od kada su izmislili Tviter i Fejsbuk koji su bukvalno svakome ko zna da kucka omogućili da svima saopšti šta misli i da još bude uveren da je njegovo mišljenje važno

I u tome da učestvujemo jednostavno - nećemo. Ništa Tviter, ništa Fejsbuk, ništa brm-brm o izborima, oni su stvar koju uvek određuje neka većina i njena većinska potreba, sviđalo se to nekome ili ne.
Drugim rečima, i da završimo s tim, biće baš onako kako i treba da bude, i kako je uvek bilo, i to nikakva terapija ne može da promeni.
Zato hajde mi lepo da se vratimo izveštavanju o činjenicama, one su nas i naučile da ne budemo pretenciozni i da ne serendamo baš o svemu.
Pogotovo ne u martu, tako obilnom događajima, od kojih nam je posebno drag onaj po redu šesti dan marta 1882. godine, kada je Srbija, posle silnih vekova nepostojanja, ponovo postala kraljevina.
Milan Obrenović je, samim tim, proglašen za kralja i, kako to ovde i biva, mnogima se to nije svidelo pa su više puta pokušali da ga ubiju, a na kraju su ga naterali da abdicira, te je kralj postao njegov sin Aleksandar, koga su onda ipak ubili. Komentatori su i onda, kao i danas, u svom ludilu bili smrtonosni, i nije im bilo žao nikoga.
I nije nesrećni Milan bio idealan, kao ni svi drugi Obrenovići, i jako glup mu je bio onaj rat s Bugarima, od kojih nas je Austrougarska na kraju spasla, ali jeste, za njegova vakta, Srbija postala nezavisna država, ozvaničena na Berlinskom kongresu, i teritorija joj je povećana, i jeste nam uveo prugu, stvorio redovnu vojsku, doneo jedan od najliberalnijih ustava koje smo imali, uvevši njime i parlamentarnu vladavinu, okrenuo zemlju ka zapadu, političke stranke su stvorene u njegovo vreme, doneti zakoni o štampi, o sudijama, o slobodi zbora i udruživanja...
Šta da vam kažem, samo prugu da je uveo, ne bi bilo malo.
Ali ne bi ovo bila Srbija da taj nesrećnik nije bio omražen, i to baš onako.
I ne samo da su hteli da ga ubiju nego su želeli usput i govnima da ga namažu, pa je i dan-danas popularna teorija po kojoj je neko, 1871. godine, u Smederevu polio daske poljskog ve-cea azotnom kiselinom, a nesrećni Milan, tada knez, završio bukvalno u govnima i umalo se u njima nije i udavio.
Lično više verujem Slobodanu Jovanoviću, koji je tvrdio da je Milan u govna upao slučajno, uz samo jednu sitnu ispravku.
Nije slučajno.
Hteo je da vlada Srbijom.
A to jeste govnarski posao.
Zbog nas, koji smo to što jesmo.
Zato, evo, da i to kažem, pobedniku izbora želim svu moguću sreću. I unapred mi ga je žao.