KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Oznojeni smajli za Vučića

Dakle, najpre sam bio ubeđen da su oni emotikoni ništa drugo nego čudo božije. Izmislio ih lično Tvorac, rekla bi moja rahmetli baba, da ljudi ne moraju da odgovaraju na svaku poruku.

Olakšava stvar do neslućenih granica.

Dobiješ poruku da je neko umro, odgovoriš onim tužnim smajlijem.

Napiše ti prijatelj da je dobio rak, a ti mu pošalješ onu mišićavu ruku, što znači - drž' se, možeš ti to.
Stigne ti pitanje da li me voliš, a ti šibneš ono veliko crveno srce - volim te, nego šta.

Treba mi tri stotine evra na zajam, glasi poruka koju si tek pročitao, a ti odmah odgovoriš onim emotikončićem koji pokazuje uvis podignut srednji prst jer ni sam nemaš love, a i dotični autor poruke te je onomad iznervirao pa mu sada kažeš: e, evo ti baš đoka!

Pišu ti o nekom glupom poslovnom predlogu, a ti odgovoriš onim zelenim smajlijem koji još i povraća, takođe zeleno.
Pa onda, za različite prilike, imaš i smajlija koji plače, pa smajlija koji imaj onaj svetački oreol - ako te žena pita da li si je prevario - pa oznojeni smajli (taj šalju Vučiću kada ih pita šta rade; kako šta, sve, evo i oznojili smo se), pa tužni smajli, smajli koji namiguje (valjda kada, što bi u Bosni rekli, iskaš onu stvar), zatim je tu besni smajli, jedan koji je izbezumljen kao da gleda horor film, zamišljeni smajli, jedan koji ima rajsferšlus preko usta (član BIA), jedan koji laže (takođe član), ima čak jedan što je ukrstio očima (bivši član), a o varijacijama raznih srdašaca, poljubaca, pisama sa srcem da i ne pričamo. Postoji čak i raspuknuto srce, to valjda šalješ rodbini kada te slučajno strefi infarkt, a ne znaš kako to da im kažeš.
Socijalna dimenzija takođe je razvijena. Recimo, postoji emotikon u obliku žute patke. Šibneš to nekome, a on odmah - na demonstracije.

Istovremeno, pošto je tvorac o svemu mislio, pripadnicima snaga reda stigne poruka sa emotikonom u obliku policajca, i oni, zna se, brzo na sebe opremu za razbijanje demonstracija, i u juriš.

Zastupljena je u svemu tome i porodica pa možeš da nađeš sličice mame i tate, mame i tate s detetom, mame i tate s više dece (to šalje Slavica Đukić Dejanović), pa mame i mame, tate i tate (to šaljem Darku, staroj konzervi, da ga nerviram), a kome je baš do idile ili ima grešne misli, može svemu tome da doda i odgovarajućeg psa.
Naravno, tu uopšte nije kraj. Možeš, na primer, nekome da pošalješ emotikon u obliku govna i kažeš mu na taj način sve što misliš.

Ili mu pošalješ mozak, što znači da isti ne poseduje. Tu su i razne vrste životinja (video sam i „Plejbojeve zečice", Hju Hefner nije mrtav!), đavoli, sirene, čitava azbuka za gluve, odeća, obuća (to mi šalje Olja kada je pitam šta radi), voće i povrće, vremenske prilike, razna hrana (sada Perici mogu da šibnem šniclu, i on zna šta da sprema), kolači, čitav spektar različitih sportova, muzički instrumenti (da nekome lako poručiš da može da ga duva), mnogobrojna prevozna sredstva, zgrade, tehnika, alat, nameštaj, olovke, penkala, heftalice, spajalice, zastave i niz drugih simbola, od Maljevičevog crnog kvadrata, do zvučnika, zvona i oznaka s karata: herc, tref, karo, pik.

Jebote! Zar to sve, kada malo razmislite, nije ipak strašno?

Činjenica da uskoro uopšte nećemo pričati. Da skraćujemo sebi komunikaciju, tražimo zamene za reči, osećaje, misli, stanja...

Da nas sve više sve mrzi. Da kažemo nekome „zdravo", pitamo ga „kako si", „šta radiš", a pogotovo da normalno, ljudski, na ta pitanja odgovorimo.

Emotikoni su postali štaka kojom menjamo izraz, postajući pritom sve veći invalidi, nesposobni da se izraze ili bilo šta suvislo kažu.

Podstiču našu inače urođenu lenjost, i pretvaraju nas u kompjuterske programe. A oni, uz sve bajtove, ne umeju da kažu „volim te", „žao mi je", „želim te" i „molim te". A uskoro nećemo umeti ni mi.

Eto, o tome sam hteo da razmislite. O veštačkoj inteligenciji, veštačkoj stvarnosti, koja nas je velikim delom našom zaslugom već preuzela.

A kada nas bude preuzela skroz, nećemo umeti to ni da kažemo. Osim da, sami sebi, pošaljemo emotikon. Ono govance, na primer.