KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Septembarska klasa

Svašta mi pada na pamet, razne asocijacije na ljude i događaje kada se približi taj prvi dan septembra, onaj u kojem deca polaze u razne škole, što je sasvim suprotno mojim željama, te me, na neko vreme, ekskomunicira iz porodice i njenih kobajagi važnih priča.
Mislim, hteo bih i ja da učestvujem, ali kad god pomenem tu temu - školu - sa željom da deci prenesem bogato iskustvo i izgrađeni stav, u čiju ispravnost uopšte ne sumnjam, svi, a kada to kažem, mislim i na Olju i na Mariju i na Mikija, uglas poviču: „Nemoj!" i „Ćuti!" i još: „Da nisi zucnuo", a zatim sledi čitava salva onih floskula o tome kako sam loš primer, najgori štaviše, da bogzna kako nisam totalno propao, da sam hodajuća reklama za neodgovornost i uništavam svaki sistem, i da, zbog svega toga, deca nikada ne smeju da znaju ništa o mom školovanju. Kao da Sofija i Marta odavno nisu otkrile moju školsku knjižicu i sve one dvojke u njoj, plus dva padanja na popravni, u petom i šestom, iz OTO-a, matematike i ruskog. Ne možeš od tih klinaca ništa da sakriješ, odavno sam to ukapirao, i bio spreman da objasnim, ali... ovo troje bliskih rođaka Kruele de Vil su jači od mene. Ljudi iz sistema, školovani da prate tokove i svakom neusaglašenom glasu lupe rampu, meni dreknu: „Kuš!"
No, nisu računali na prostu činjenicu da kolumne, po pravilu, pripadaju lošim đacima. Moraju i oni negde da se iskažu.
Ja u školi nisam mogao, i zato je i dan-danas mrzim. Fašistička jedna tvorevina u kojoj sam se osećao kao Žan Valžan i pre nego što sam išta znao o njemu.
Zato što su me, u prvom razredu, na prvom odmoru, uhvatili da sam maznuo pogačicu iz školske menze, a jesam pošto sam bio gladan i ona jedna koju smo dobijali uz trouglasti jogurt za užinu uopšte nije bila dovoljna.
No, šta zna dete od šest godina, a naročito da objasni taj prosti stomačni mehanizam koji zahteva da jedeš, te sam ćutao kao mulac, a jedna brkata učiteljica, i isti takav direktor, i brkata psihološkinja, i krezubi domar, i bleda, plava predsednica razredne zajednice, svi zajedno su me okružili, izveli pred razred i saopštili da sam - lopov.

U školi nisam mogao da se iskažem i zato je i dan-danas mrzim. Fašistička jedna tvorevina u kojoj sam se osećao kao Žan Valžan i pre nego što sam išta znao o njemu

A kako znam da su u školama i dan-danas isti takvi, ne moram mnogo da objašnjavam zašto ih toliko mrzim. I da sam s velikim razlogom onoj brkatoj učiteljici stavljao lepak na stolicu, a njenoj bliznakinji psihološkinji par puta pokušavao da spalim kancelariju, i da sam domaru napravio veliki posao razbivši bukvalno sve prozore na školi, i direktoru iscepao dnevnik, dok je ona plavuša završila zapaljene kose nasred časa.
Od svega toga, najviše sam stradao za prozore pošto sam za njihovo uništavanje potrošio sve pločice koje je majka kupila na kredit da bi renovirala kupatilo.

I ne znam šta mi je teže palo, da li batine ili novi kredit, čiji su produkt ponovo bile braon štofane pantalone. Svaki kredit, a bilo ih je onoliko, završavao se njima, i plavim džemperom i žutom košuljom. Pun ormar mi je bio tih braon štofanih, kreditnih, plavih i žutih, i to u vreme kada su druga deca nosila „rifle" farmerke, za koje je moja majka tvrdila da ih zbog škole gde su je stalno zvali da se na mene žale - nisam zaslužio. Dalje možete i sami da zamislite. Mrzim ja njih, mrze oni mene. Bijem ja njih, biju oni mene. I živiš s tim gadnim osećajem da taj sistem, koliko god da se trudiš, ne možeš da pobediš. Učini ti se, na tren, ali te on odmah zvekne po glavi i pokaže te gde ti je mesto, tamo, u zadnjoj klupi.
Tako sam, godinama kasnije, sreo Pepicu, još jednu brkatu, predavala je ruski, i oborila me na popravni. Naleteo sam na nju na ulici, a ona, s prezirom: „I? Šta si ti postao?"
O, kako sam bio ponosan kada sam joj rekao, isprsivši se, glave podignute, osmeha ogromnog, pobedonosno i trijumfalno: „Novinar!"
A brkata se prezrivo osmehnula i mirno rekla:
„Znala sam da ćeš biti neka baraba!"
Usrala mi se u život, pokenjala po glavi, ubila samopouzdanje i dokazala da su ti, nastavnici i učitelji, čitav taj odvratni sistem, jednostavno neprejebivi.
I samo sam to hteo da kažem i deci, da ćute i ne kenjaju previše, ali ne vredi. Ovo troje odmah - tišina! Još mi i Olja maše pred nosom svojim primerom - svirala klavir, bila vukovac, sve desetke na fakultetu, i još sada, sa četrdeset leta, hoće da upiše postdiplomske, nja, nja, nja. Neki put sam ubeđen da sam ja u njenom životu samo pravedna kazna, i čitavom tom sistemu koji je i nju izrodio, ali nemojte to da joj kažete jerbo ću biti ponovo kažnjen kao u školi.
I da ne znam ovog vlasnika novina, koji sigurno ima ista iskustva kao i ja čim me pušta da škrabam, nikada nikome ne bih ni mogao sve to da ispričam. Ćutao bih. Kao mulac.