KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Slava

Jebeš mi sve, ali, evo, nešto mi se učinilo da je vreme da postanem slavan. Mislim, svi su slavni, iz najluđih mogućih razloga, pa što onda ne bih i ja.
Naročito što postoji već uhodan sistem za tu slavu. Silovanje na primer. Pune novine toga. Stric me naguzio kada sam bila mala, zlostavljala me tetka, razvalila trojica na fakultetu... Nema na ovom svetu više nijedne slavne osobe a da nije bila silovana, bar nekoliko puta do puberteta, a posle ko god je stigao. I što bih ja više o tome ćutao. Evo. Kada sam bio mali, u mojoj sumanutoj porodici bio je običaj da me otac i ujak jure po kući, sve s namerom da mi dohvate malenu pišu, i da pri tom viču: "Daj da vidimo Miška! Da li je porastao". Mislim, da li ste videli da neko tako juri devojčice, da im premeri bilo šta? U zatvoru bi završio smesta. Dakle, imam sve pravo ovog sveta da ih prijavim, posthumno, za zlostavljajuće iskorišćavanje, homoseksualno, i dibidus se proslavim. Ili moju babu, koja me dohvati, musavog, pa lizne prst i briše me, sve oko usta. Da li vam je to neko nekada radio? Čist, sluzavi seks. Mokar prst, pored vaših usta. Džena Džejmison to ne zna da izvede što je moja baba umela. A onda me još i lupne po dupetu, pundravce ti imaš, sad će baba da ih izvadi. Horor. I tu smo već kod sledećeg načina na koji možeš da se proslaviš, ali, pre toga... Jesam li vam pričao o mojoj babi? Neviđen lik. Imala je već skoro devedeset leta i uveliko bila u staračkom domu na Voždovcu kada se, usred neke letnje oluje, baš u ponoć, mokra i u spavaćici, pojavila na vratima stana mog strica na Slaviji. "Mama!", kriknuo je stric, "kako si došla?", a baba mirno odbrusila: "Šta kako, pa ja sam Beograđanka". Vrh! Pritom je baba Beograđanka postala sasvim slučajno, pošto se rodila u nekom selu u Bugarskoj, odakle ju je otac, čist Bugarin i srpski zarobljenik u Prvom balkanskom ratu, prebacio u Srbiju. Zaljubio se, som, što moj brat i dan-danas ne može da prežali, misli da bi bio jedan jedini Bugarin i državljanin EU, samo da ovom nije ona stvar poludela za ženom srpskog roda. I rasturi čovek familiju, što su posle uredno radili i svi njegovi naslednici, i dovede ovde moju babu da promeni ime, zaboravi ono bugarsko "Vunka Caceva", i postane Vasilija, a mi je zvali Nena, punokrvna Beograđanka.

Jesam li vam pričao o mojoj babi? Neviđen lik. Imala je već skoro devedeset leta i uveliko bila u staračkom domu na Voždovcu kada se usred neke letnje oluje, baš u ponoć, mokra i u spavaćici, pojavila na vratima stana mog strica na Slaviji. "Mama!", kriknuo je stric, "kako si došla?", a baba mirno odbrusila: "Šta kako, pa ja sam Beograđanka." Vrh! Pritom je baba Beograđanka postala sasvim slučajno, pošto se rodila u nekom selu u Bugarskoj, odakle ju je otac, čist Bugarin i srpski zarobljenik u Prvom balkanskom ratu, prebacio u Srbiju

Šta je posle sve bilo, pravo da vam kažem i ne znam, osim da su se ljudi i žene raznih vrsta, od Jevreja, Srba, Mađara, Nemaca, seksualno udruživali, svakako zlostavljali, razdruživali, mešali, i bog će ga znati šta još, da bi na se na kraju ja našao tu, čist mešanac, suočen sa babom, omiljenim likom mog detinjstva, jedinom ženom koja je pristajala da me čuva i briše mokrim prstom dok je majka na poslu, a ja insistirao da se to nastavi i kada se majka vrati, ne zbog prsta, nego što sam od babe bio brži i mogao da zbrišem, a od keve ni slučajno. U punoj kondiciji je bila, i uvek me navata, a onda, kuku i lele, što takođe spada u seksualni kriminal, naročito kada te lupa falusoidnim predmetima poput varjače i oklagije. Ko zna šta je i njoj u glavi bilo. No, da ne dužim. U svemu tome, jurcajući od babe sam naučio da je Bog izmislio lift da ljudi ne idu peške, i da je imati žensku skupo, jerbo moraš da je vodiš na sladoled i u bioskop, da su komunisti zlo, i nadasve, da ni ona ni ja nikakve veze sa Bugarima nemamo, jerbo nam je slava Sveti Simeon Bogoprimac, a Bugari nemaju slavu, glup ti je to narod, ja da ti kažem. Takva ti je moja baba bila, pametna žena, a pundravci su joj opsesija bili. I objašnjenje za sve. Kad nešto polomim - pundravci. Kad zbrišem iz škole i od kuće - pundravci. Kad razbijem Risimu glavu kamenom - opet pundravci. Keva je na to odgovarala kaišem, po pundravcima, a baba i ja smo zajedno zapomagali: "Nemoj, Jelena, mali je". Posle sam otkrio sve o pundravcima, i odmah da vam kažem, crvić je to jedan, u dečjim crevima, od kojeg se poprilično kenja, a dete svrbi, s oproštenjem, anus, pa se sve onako vrcka, nemirno je, skače ko ludo po kući, i ne može na jednom mestu da sedi, pa to ti je.
S tim što dete ne zna, a ja znam, da su pundravci siguran put za slavu. Zato što danas svako ko ima problem sa crevima, i kenjanjem, pundravcima dakle, dobije naslovnu stranu, odmah. I sit se ispriča o tome, za novine, televizije, i sva ostala info-sredstva. Prema tome, molim da ja, koji sam pundravce imao, i moja baba, koja je sve o njima znala, dobijemo zasluženo mesto u štampi. I da ona bude na naslovnoj, onako, kako liže prst. Mislim, svet je ionako poludeo, samo mu to fali. Zar ne?