KOLUMNA RADOVANOVIĆ: Srećna vam Nova godina! Nesavršena

Evo, da vas pitam, pred Novu godinu, da li se plašite budućnosti? I to ne one budućnosti koja nam je dolazila, u prošlosti, neizvesna, često opasna, nepredvidiva, nekada i strašna, nego one druge, za kojom od samog prapočetka težimo. Savršene budućnosti, u kojoj ćemo i mi sami biti savršeni, i sve oko nas savršeno, večno, zdravo, i možda sasvim nepodnošljivo.

Naši snovi su neograničeni. A vrlo verovatno i mogućnosti. Izmislili smo hiljade načina da sebi ulepšamo i produžimo život, i uopšte ne izgleda da ćemo ikada sa time prestati.

Već imamo lekove, gotovo za sve bolesti, podmlađujemo se, menjamo, a svakog dana stižu nove vesti o novim uspesima medicine, biotehnologije, genetike.

Čitavi timovi se već uveliko bore sa smrću, i sasvim je moguće da će je jednog dana i pobediti.

Po mnogim predviđanjima, bićemo nešto vrlo slično božanstvima. Koja i jesmo stvorili, nekada, kao ideal, zavideći im, i sa pritajenom namerom da ih, kad- tad, ubijemo i smenimo.

Naša večnost i naše savršenstvo, koje smo tako dugo tražili, suočiće nas, konačno, sa onim što stvarno jesmo.

Zato što će i sve naše mane, naše zlo, pohlepa, sujeta, svaki od silnih grehova koje smo vekovima taložili i uvećavali - sve to će takođe biti, kao i mi, i večno i savršeno.

Pretpostavka je da ćemo se i na to navići, kao što smo se navikli i na sve drugo. I da ćemo svi biti lepi, večno zdravi, bogati, prepametni, svemoćni, i da ćemo se mrzeti mnogo više nego danas.

Zamislite, vi, koji težite savršenosti, koliko ćete neprijatelja imati kada svi budu takvi. I koliko će se, tek onda, tražiti razlike i dokazi da je jedna savršenost savršenija od druge.

Koliku će sumnju izazivati tuđa lepota, tuđe zdravlje, bogatstvo, koliku zavist i koliku želju da se konkurencija, u savršenosti, smanji.

I da li će jedan večni život želeti da drugi ne budu takvi? Da li ćemo moći da podnesemo toliko bogova, milijarde njih, na ovom malom svetu, u palanci u kojoj će i sve palanačko biti večno i perfektno.

Koliko će, uz sve to, ta naša svemoć biti uperena protiv drugih svemoći. Hoćemo li se savršeno tamaniti, savršenim oružjem, dok sve ne svedemo na pravu meru, onu koja nam odgovara, po kojoj samo mi, ili veoma mali broj nas, imamo pravo na večnost i božanstvenost.

Ili, ako to nekako i izbegnemo, kako ćemo izbeći da savršeno virimo u tuđ tanjir, preko tuđeg plota, da želimo da imamo više, bolje, a da to bude nemoguće. Da li ćemo savršeno patiti što smo, na kraju, svemoćni i božanstveni, ipak isti kao i naš komšija.

Ne znam za vas, ali za mene je to, ta budućnost, kao kafana bez fleka na stolnjacima. I znam da i danas ima takvih, sa čistim belim plahtama, porcelanskim tanjirima, srebrnim escajgom, cvećem na sredini, i lepo je što i one postoje, ali znam da ne bi bile, ni interesantne ni lepe da nema i onih drugih, sa klimavim stolovima na kojima su stolnjaci prekriveni mrljama, mrvicama, a kelner stoji pored, neobrijan i nemaran, i zeva dok čeka šta ćeš da naručiš od onih samo par jela, o čijem kvalitetu nema šta da se priča.

I baš zato, pred ovu Novu godinu, želim vam, a i sebi, sasvim nesavršenu budućnost.

I da u njoj savršeno volite svaku nesavršenost na nekome ko je pored vas. Svaku mrlju na njemu, svaku mrvicu koju ostavi za sobom.

Da umete da se smejete, i sebi i njemu, gomili nesavršenosti na vama, i da u tom smehu pronađete ono savršeno, što vas spaja.

Da se saplićete, rušite stvari, budete nespretni, zaboravljate stvari, a da on zna, i da vi znate, da se nikada nećete zaboraviti.

I želim vam da obožavate sve ono što vam na njemu smeta, da se radujete njegovim manama i nedostacima, i da mu sve svoje nesavršenosti poklonite bez ikakve rezerve.

I zapamtite da je sve drugo, svako savršenstvo, ništa drugo nego samoća.

I srećna vam Nova godina! Nesavršena.