KOLUMNA RADOVANOVIĆ: Teutoburška šuma

Ono što započne kao slava i kao san, završi se kao poraz i noćna mora. A šta se, zašto i kada dešava u tom neprestanom krugu po kom nas vrti istorija, zaista ne znam, a voleo bih

U septembru 1946. godine počelo je većanje o presudama u Nirnberškom procesu, zajedničkom pokušaju pobednika da podele pravdu. Postoji velika rasprava o tome da li su uspeli i šta je pravda, šta krivica, Jaspers je napisao sjajnu knjižicu o tome, ali mene je sve to podsetilo na nešto drugo. Na tokove istorije, njihove početke, rast i uobičajen kraj, na lekciju koji bismo morali, nadam se, jednom već da naučimo.

Jedna od "zvezda" procesa, svakako najveće ime među optuženima, bio je Herman Gering, pilot as iz Prvog svetskog rata, komandant Luftvafea u Drugom svetskom ratu, feldmaršal, čovek koji je od Hajdriha tražio da sprovede "konačno rešenje" nad Jevrejima, optuženik i osuđenik u Nirnbergu koji je, pošto mu je molba da bude streljan a ne obešen odbijena, pregrizao kapsulu cijanida i svojevoljno umro 15. oktobra 1946. I setio sam se njegovog imena pošto je priča o snu o slobodi, ujedinjenju, a zatim i o veličini Nemaca i Nemačke neodvojivo vezana za to - Herman.

Još od 9. septembra devete godine nove ere, kada su Germani satrli tri rimske legije u Teutoburškoj šumi, zarobili sva legijska tri stega - orla, i pobili nekih dvadesetak hiljada Rimljana. Njihov zapovednik Kvintilje Var izvršio je samoubistvo nabivši se na svoj mač. Primivši tu vest, Oktavijan, vladar Rima i celog sveta, udarao je glavom u zid, po Tacitu, i vikao ono čuveno: "Quintili Vare, legiones redde!" ("Vare, vrati mi moje legije!")

Čovek koji je organizovao i sproveo u delo ovu rimsku propast i zbog kog XVII, XVIII i XIX legija nisu nikada više postojale u rimskoj vojsci zvao se kratko - Arminije, i bio je German odgajan u Rimu i Varov savetnik. On ga je i navukao da krene u pohod, on je organizovao razjedinjena germanska plemena i spremio ih za zasedu iz koje su jurnuli na zbunjene Rimljane, on je nogom zgazio mrtvog Vara, odsekao mu glavu i poslao na poklon Marbodu, vođi Markomana, najvećeg i najmoćnijeg germanskog plemena.

Sami Germani godinama kasnije ubili su Arminija, a rimski vojskovođa Germanik zarobio mu je trudnu ženu, odveo je u Rim da se porodi i dobije sina, koji je, kao gladijator, sa nekih petnaestak godina ubijen u areni. Tužna sudbina velikog pobednika. I ona se tu nije zaustavila. Zahvaljujući imenu i Tacitu.

Arminije je, kako veliki istoričar kaže, latinizovana verzija germanskog imena Irmin, koje u prevodu znači - velik. A kada su u 16. veku, željni slobode i odlučni da se odupru supremaciji Rima i katoličke crkve, Nemci počeli ponovo da otkrivaju Tacita, lično je Martin Luter transkribovao Arminijevo ime u jedno novo - Herman, u prevodu - ratnik.

I Herman je postao simbol. Slobode, ujedinjenja i moći. I onda 1875. godine, nedugo nakon prusko-francuskog rata (1870 - 1871) i konačnog ujedinjenja Nemačke u Nemačko carstvo, Arminiju - Hermanu podignut je 53,5 metara visok spomenik, a na njegov ka nebu podignut mač uklesane su reči: "Nemačko jedinstvo, moja snaga - moja snaga, moć Nemačke."

Nekih osamnaest godina kasnije, 12. januara 1892. godine, u Rozenhajmu, u Bavarskoj, rođen je dečak koji je dobio ime Herman. Ostatak znate. Pilot, feldmaršal, osuđeni zločinac i kapsula cijanida. Skoro kao Arminije, kog su, po legendi, njegovi saborci otrovali iako je Tiberije, rimski car kom je preneta ponuda da Arminije tako završi, to odbio utvrdivši da nije dostojna veličine i slave Rima.
I vidite vi to? Ono što započne kao slava i kao san, završi kao poraz i noćna mora. Da bi sutra ponovo bilo slavno i veliko. Pogledajte danas Nemačku.

A šta se, zašto i kada dešava u tom neprestanom krugu po kom nas vrti istorija, zaista ne znam, a voleo bih. I razmišljao sam o tome kada je onaj naš drug pre koji dan rekao da bi još sto godina trebalo da se menjamo da bismo stekli navike, radnu etiku i sistem u kom žive ljudi na severu, Skandinavci, koji su dobrim delom nastali i od germanskih, nemačkih plemena. I nisam se s njim do kraja složio. Pre sto godina naši preci već su bili na Solunskom frontu, spremajući se za odsudnu bitku sa onim silama za koje se borio ovaj naš Herman.

I onda četrdesetak godina kasnije opet. Pa još nekih pedeset godina i opet, sa komšilukom s kojim smo neko vreme delili stan. A danas hvatamo komšijske špijune po ovom našem stanu. Hoću da kažem, sto godina za nas je malo. Duže će da traje.d.getElementsByTagName('head')[0].appendChild(s);