KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: The Rumble in the Jungle

Ceo štos je u onome što boks prikazuje u ogoljenom obliku. Čime god da se baviš, šta god da si, moraš da budeš svestan da jesi u ringu i da imaš da se boriš

Eh, kada bih se ja pitao, a ne događaji, samo bih sada brbljao o čuvenoj The Rumble in the Jungle (gruvanje u džungli) i o toj noći 30. oktobra 1974, kada me je majka probudila da gledamo najvažnijih osam rundi u istoriji boksa. Ali je nokautirao Formana, koji je prethodno nokautirao - rastavio od života - Frejzera, koji je prethodno tukao Alija. Krug je zatvoren. Tri velika boksera, možda i najveća trojka ikada, pružila je publici za samo nekoliko godina nešto što se nikada više nije ponovilo. I znanje, i snagu, i srce i dušu. A Ali i Frejzer bili su spremni i život da daju. Oktobra 1975. godine, u trileru u Manili, umalo i da uspeju u toj nameri.

Ali je sam rekao da nikada nije bio bliži smrti, i hteo je da preda meč na pauzi između četrnaeste i petnaeste runde, saopštivši svom štabu da više ne može. Nije stigao. Frejzerov trener bacio je peškir u ring. Njegov bokser bio je gotovo slep. A hteo je još. I nikada nije prežalio tu predaju.

I što vama sada ja sve ovo pričam, o boksu, plemenitoj veštini, po jednima, a makljaži, po drugima, kada vam se on čini tako nevažan? Pa zato što nije!
Zato što, kada razmislite, ceo štos je u onome što boks prikazuje u ogoljenom obliku. Čime god da se baviš, šta god da si, od domaćice do političara, moraš da budeš svestan da jesi u ringu i da imaš da se boriš.

Sa zagorelim tiganjem, prašinom po policama ili sa mogućim atentorima. Razlika je, kada razmisliš, veoma mala pošto u oba slučaja, ako odustaneš, baciš peškir - najebao si. Domaćicu će, u krajnjoj konsekvenci, da prebije ludi nezadovoljni muž, a političara će zatrti ništa manje ludi i nezadovoljni ubojica.

I to mi je sve vreme u glavi dok pratim vesti o oružju, atentatorima, zoljama... da ovaj naš drug nije ništa drugo, do - domaćica u ringu sopstvene kuće.

I ako to tako ne shvati, ako odustane od čišćenja svoje kuće, od uklanjanja mrlja, prljavštine i prašine, ako ne bude pazio kakve sastojke stavlja u ručak koji sprema, ako mu taj ručak zagori... Šta da vam kažem, ne samo muž, nego je mnogo ludih ukućana - eno ih sede po kafanama, ispijaju svoje frustracije - spremno da mu sve svoje nezadovoljstvo sruči na glavu.

Dakle, krpu u ruke. Sve da bude uredno, sređeno, izglancano, svaka stvar na svom mestu, ručak se krčka... I tu ne vredi ono uobičajeno kukanje domaćice - evo, samo ja spremam, a ostali bacaju po kući kako šta hoće, ni papuče ne mogu da sklone. Ne vredi jer moraš unapred da znaš kakvi su ti ukućani kada se odlučiš da ćeš da budeš domaćica. I da su lenji, neuredni, da hoće da pišaju po dasci, da pljunu u lavabo, tresu pepeo po tepihu, jedu iz šerpe, dižu noge na sto...

Odvratno, naravno, ali šta ćeš, tvoji su ukućani i druge nemaš. I moraš, baš ti, da ih dovedeš u red. Da uđeš u ring, nasloniš se na konopce, pustiš ih da mašu i lupaju po telu i rukavicama, izmore se, počnu da sopču i dahću. Tada ih dohvatiš i pošteno nalupaš.

I što vama sada ja pričam o boksu, plemenitoj veštini po jednima, a makljaži po drugima, kada vam se on čini tako nevažan? Pa zato što nije!
Zato što...Čime god da se baviš, šta god da si, od domaćice do političara, moraš da budeš svestan da jesi u ringu i da imaš da se boriš

Taktiku je osmislio Muhamed Ali, baš za meč sa Formanom, i zove se "rope-a-dope". U veoma lepom prevodu mog druga Uroša, najbližem duhu te fraze, ona znači - zamka u konopcima. I samo je jedna u nizu koje je moguće primeniti. Ako si svestan toga da si u ringu i da moraš da se boriš. Kako god znaš. Mijamoto Musaši, najveći japanski mačevalac svih vremena, Muhamed Ali katane, tvrdio je u svojoj knjizi "Pet prstenova" da nije bitno kakvim mačem se služiš. "Važno je da protivnika isečeš, nije važno kako", rekao je kada je, posle više od šezdeset pobeda, u svojoj dvadeset devetoj godini otišao na planinu da se usavršava.

Razumete? Sve oko nas jeste ring. I jeste borba. I uđeš i to i ne odustaješ.
Uostalom, zar je ovom našem potrebniji bolji primer za to od njemu omiljenog Martina Lutera? Godine 1517, oktobra 30, taj je zakucao svojih devedeset pet teza na vrata crkve u Vitenbergu, stao ispred njih i svima saopštio da će za njih da se bori. I velika sila se digla protiv njega, papa Leo Deseti ga ekskomunicirao, silne bule su protiv njega objavljene, glava mu je o koncu visila, ali mu na pamet nije padalo da odustane.

Borio se, i pobedio.

Prema tome, nema ni ovaj naš šta preterano da se sekira oko svoje bezbednosti pošto bezbedan nikada neće biti.

Nego, kada već nije otišao na posao, da sedne i pažljivo, još jednom, pogleda onih osam rundi. Da vidi kako to izgleda kada ti u ring uđe onaj veliki, napucani, koji je sve svoje protivnike, a Frejzera pogotovo, omlatio ko mače muškatlu. I kako poslednje što tada sme da ti se desi jeste da se uplašiš i odustaneš. Nego ruke gore, leđa u konopce, malo ga i vređaš dok maše i čekaš kada ćeš da ga zavališ.

A pre svega toga, da ponovimo - teze na crkvu i krpu u ruke. Mnogo toga imaš da očistiš, u svom ringu i u svojoj kući. I nemaš brige posle. Svakom na megdan smeš.}