KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Za sve je kriv radio

Da li ste nekada razočarani? Količinom gluposti kojima vas obasipaju. I da li vam je palo na pamet - otkuda nas je sve to snašlo? Kako smo postali žrtve svakojakog mudrošiljenja, tviteraških proserancija, nategnutog humora u par redova, stavova, sudova, i svih ostalih psihofekalija koje nas sustižu sa mreža, sajtova, blogova a, nažalost, sve više i iz novina. Mislim, danas živimo u doba kada svako može da kaže sve. I lepo je to, demokratski skroz, ali zar vam ne pada na pamet kako bi, bar ponekog od te horde slobodnomislećih, trebalo zabraniti?
Ili mu odrediti dan kada može da kenja. Uvesti onaj par-nepar sistem. Ti seri danas, a ti sutra. Parni dani za Tviter, neparni za Fejs.
Zaista, zar nije preko potreban red u tom haosu iznošenja mišljenja? Koja je kazna za onog što je smislio Tviter? Šta uraditi s manijakom koji je došao na genijalnu ideju da svako ispod svakog teksta može da ostavi komentar?
Ne znam kako vi, ali ja razmišljam o tome u julu, dok se oko mene topi sve, a u meni - svaka tolerancija na gluposti kojima me proganjaju razni likovi kojima su mreže, nažalost, dozvolile da imaju i biografiju, i karijeru i sve ostalo što ničim nisu zaslužili.
I često se osećam kao zatočenik u velikoj mentalnoj ustanovi, okružen još gorim ludacima nego što sam sam (a uopšte ne tvrdim da sam normalan), kojima je osnovni „doctor's orders" ne da piju pilule, nego da švrljaju po netu, i ostavljaju komentare, postove i šta ti ja znam šta sve još od tih novih izraza.
Tresu ti se ruke, zaključi čika doktor pregledajući nekog od tih odavno „s uma sišavših", i odmah mu da recept: nađi tastaturu i lupaj.
Tviter mu dođe za njih kao „metadon" za heroinskog zavisnika, a ako im se osmehne i komentar u novinama - sreći nigde kraja. Još kada ludilom zasluže i neki lajk, ili odgovor, potvrdni, drugih ludaka - ojha! Udri.
I svi zapaljeni za te stvarčice blenu u telefone, biraju predsednike ili bar kandidate za predsednike na Tviteru, prave stranke na Fejsu, određuju kuda treba ići na Instagramu... Odlepili skroz, i više nemaš s kim ni da pričaš, čak ni u kafani.

Radio je prvi medij koji je dozvolio ludacima da uživo budu u programu, a pošto su se ljudi uželeli napretka, izmišljena je televizija, pa mobilni telefoni, pa Tviter...

Uđeš u kafić, pedeset ljudi unutra, a težak muk, muva se čuje, pošto su svi nagnuti nad ekrane, čitaju poruke, pišu tvitove, postavljaju ovo i ono na net.
I ako vam posle ljudi na onim selfijima izgledaju kao totalni idioti, trgnuti iz virtuelnog sna pa na brzinu namešteni i nasmešeni, ne brinite, niste ništa pogrešili, pošto oni to i jesu bez ikakve sumnje.
A čudiće se sutra, kada im osmeh s lica skine neki manijak koji je upravo dobio sto miliona lajkova za svoj predlog da baci onu majku majke svih bombi i krenuo da sprovodi volju slobodnomislećih.
Šalu na stranu, neki put stvarno verujem da su dve najveće nesreće koje su snašle ovo čovečanstvo baš one koje imaju veze s tim vrućim julom, kada svako poludi.
Prva je ona, a zbila se četvrtog dana ovog meseca 1776. godine, kada je u Americi potpisana Deklaracija o nezavisnosti, i njome postavljeni temelji za onu demokratsku zgradu na čijem će vrhu, jednog dana - slobodama hvala - biti onaj požuteli Donald Duck Tramp lično, sve tvitujući protiv slobode štampe i govora, u čemu ga odavno tako silno podržavam, a druga je možda još gora, i dogodila se 2. jula 1897. godine, u meni tako dragom Londonu.
Tada je onaj Italijan, po imenu Guljelmo Markoni, patentirao radio.
I znam da mi tvrdimo da je to s radiom završio naš Tesla, ali ja rado prepuštam čast Markoniju, prepuštajući mu tim činom i svu krivicu za današnji haos.
Zato što je radio prvi medij koji je dozvolio ludacima da uživo budu u programu.
I nije njima, ludacima, bilo lako, trebalo je nekada i satima čekati da te uključe, ali, eto, isplatilo se.
Ljudi su se uželeli daljeg napretka pa su izmislili i televiziju, pa onda i mobilne telefone, pa smartfone, pa Tviter.
Sve ostalo je istorija. Zbog koje ja slušam samo one radio-stanice koje emituju muziku, i ništa više.
A šta vi radite? Tvitujete? Užas!