KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: ZAHVALNICA

Mislim, zahvalio sam ja već. Poslao poruku, pristojnu, nadam se nenametljivu, ali, nekako, nije moglo tu sve da stane, a i važno je, ne zbog mene, nego zbog vas, da vidite kako je malo potrebno da se osetite kako treba, da oživite, uhvatite vazduh, krenete dalje, bez obzira na razbijeni retrovizor i razbijeni život, i sva ta sranja, uvek neočekivana, pala s neba, na isti način na koji pada i sreća, i sve ostalo, kako se već nekome namesti.

Dakle, sve je, prethodno, valjda tako i treba, otišlo u tri lepe materine.

Novu godinu nisam imao. Ni Božić. Ni onu srpsku, sa pevanjem i pucanjem. Zaobišlo me, preskočilo, ubedivši me, gotovo, da i ne postojim, i da, možda, baš tako i treba da bude.

I šta sam mogao kada se sve izvrnulo, pa i ja, i kada mi više nije bilo ni do čega, a ni sa onim do čega mi je nisam znao ni šta, ni kako.

Kao da me je neko sekirom udario, i poslužio, meni samom, da se lagano jedem.

Ma, šta da vam pričam, osetili ste i vi, bar jednom, i sami, to, kada sve odleti u vazduh, i u pizdu lepu materinu, i čini vam se da nikada neće da se vrati.

E, onda su se pojavili Bojana i Vasa. On da me istovremeno pazi i ozbiljno grdi, čak i kada se umusi i ćuti, ona da razume, i mene, i sve druge, naoružana nekom iskonskom, isceliteljskom mudrošću, od onih koje nikome ne sude, koje nemaju pretenzija da budu u pravu, nego su prosto tu, da bi bile tu, i da bi svakome bilo lakše.

Zavukao sam se u njihovu kuhinjicu, nisam izlazio odande, popio im svu bezkofeinsku kafu, svu zero koka-kolu, pomalo grape, sedeo danju i noću, bez ikakve namere da se ikada odatle pomerim.

I ljudi me, prosto, izdržali. I ne samo to, nego, kada me kojim slučajem nema, Vasa odmah zove, dolazi ovamo, pizdo jedna, šta mi izigravaš samoću, a Bojana iznese kajmak, kobasice, prase celo, i sve ostalo što sam za Novu godinu bacio ubeđen da više nikada neću da ga vidim.

Prema tome, prva zahvalnica ide njima.

Onda, druga onome ko je izmislio slave, posebno Svetog Jovana, i još uredio da to bude Vasina i Bojanina slava, pa sam i na nju morao da dođem, a nije mi se išlo baš nigde.

E, sada dolazimo do one posebne, svetu koji se tamo zatekao, a pogotovo Ani pored koje sam stajao, a gotovo je i ne poznajem, niti ona mene, i još ništa nismo pričali, samo pili, nazdravljali, i opet pili, nazdravljali, celo to slavsko veče, posle kojeg ćemo se bog zna kada videti, reći "zdravo", u prolazu, i gurati dalje, svako svoje, s tim što će moje biti večno zahvalno, tom nečem, njenom.

Zato što je Ana te večeri širila, i ne znajući, bez ikakve svesti i želje, energiju koja je meni bila dovoljna da oživim, osetim Novu godinu onakvu kakva treba da bude, da mogu da volim i sebe i sve ostale, i da odem kući, na kraju, sa onim osećajem sreće, bliskosti i blagosti, koji su, svakome od nas, na početku godine, tako potrebni, da je izguramo.

Najbolje dobre vile su one koje i ne znaju da su to.

I zamislite to, kako je malo potrebno. Par prijatelja, plus neko koga i ne poznaješ, jedna slava, i čovek može dalje, gde god, opravljen, svi delovi ponovo na mestu, nestane i strah, i čini ti se, još jednom, da sve možeš.
Zato, i posle zahvaljivanja, a taj čin sam uljudno obavio, evo zloupotrebljavam ove stranice da, svakome od njih troje, još jednom kažem. Dragi ljudi, šta god vam treba, samo recite, tu sam.

Naravno, deo ovoga ide i Slađi, Sveti, Štefici, Goranu i svim prijateljima koji su bili tu.

Ovo troje su, razumećete me, ipak posebni.

Eto. Neću više. Osim da vam preporučim da nađete i čuvate prijatelje. A nije loše i da se pojavi, samo na tren, i neko o kome pojma nemate.

Lekovito je to.