KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Ženska posla

Gledaj sad. Odrastao sam sa mamom i sestrom, bio sa raznim ženama, imam tri ćerke, apsolutno sam poslednjih godina potčinjen ovoj Oliveri, a da me sada, ovako matorog, bilo ko pita da li ja bilo šta tu razumem, te žene, rekao bih mu da jede govna i da me ne pita gluposti.
Pa, stvarno, ko to da razume. Umeo je samo moj komšija Žika, valjda zato što je stalno bio pijan, pa je žena morala da traži njega, a ne on nju.
Ode u Kosovku, urolja se tamo, pa legne na travu u parkiću ispred, a ona, pažljiva, prati celu tu operaciju sa prozora na devetom spratu, i odmah, kako se on strovali, trči po komšiluku sa najpoznatijim pitanjem u Kuli, kako su nam zgradu zvali: Leba ti, možeš li da odeš po mog Žiku?
I išli smo, cela zgrada, kako koga uhvati, sve do onog dana kada nije bilo baš nikog, nego se, par sati kasnije pojavili Guta i ja, a ona izbezumljena, pa se mi lepo uprtimo, i pravac po Žiku.
Našli smo ga, ne na travi u parkiću, nego ispred zgrade, fino zaljuljanog, i čuli to što nam je sve objasnilo: Eh, te žene, tek sada vas poslala, a ja dva sata tamo ležim.
I to vam kažem, Žika je bar umeo da objasni, ponešto, a ja ti skroz pojma nemam, osim da, kada me neko pita, to o ženama, ponavljam ono što sam naučio od Marije - da me baš jebeš ako znam.
Pogotovo što u kući imam ono najstrašnije moguće ponavljanje istorije. Olivera, ista moja keva. I izgleda tako, i ponaša se, što mene stalno dovodi u one situacije koje samo pravi muškarci mogu da prepoznaju kao ozbiljnu opasnost, a žene, da vam pravo kažem, baš nešto zabole.
Recimo, moja majka je, mrtva 'ladna, kada je učiteljica rekla da idemo pred opštinu da čekamo Tita, rekla - ma jebo vas Tito, i povukla me za ruku kući. Koliko sam se usr'o, i pionirske organizacije i učiteljice i svih posledica koje sam mogao da zamislim, ne moram ni da vam pričam. Brisnuo sam iz škole već sledeći dan, da se ne suočim sa strašnim sudom, i dobio batine, od keve naravno, pošto je ona delila obaveze od ideologije, a da nikada nisam shvatio zašto.
I onda, pre neki dan, toliko godina kasnije, Olja i ja na ozbiljnom skupu, ozbiljnih ljudi, važnih i uglednih, a ova, takođe mrtva 'ladna, jednom od njih - somino jedna nevaspitana!
Šta da vam kažem, ja sam istog trenutka čuo ono - jebo vas Tito, ukalkulisao sve posledice, i povukao je za ruku, da bežimo.
No, najgore mi je kada ja sam dođem na dnevni red. I to ne ono, kada mi kaže - svinjo - jer mi majka nikada to nije govorila, možda i zato što to "svinjo" mogu da čujem samo kada seks, koji sam s mamom preskočio, bude baš dobar, pa se čak i ponosim što sam tako počašćen, nego kada krene da mi ređa svoja nezadovoljstva, ali istim onim redom, kao Jelena Radovanović pre mnogo, mnogo leta.
Nisi ovo, nisi ono, zaboravio si ono i ovo, mogao si i to, ali nisi, opet si to uradio, boli te ona stvar, kakav si to muškarac...
Kada baš hoće da te uvredi, moja mati je govorila "muškarčić", a ova njena reinkarnacija saopštava da joj se, neki put, čini da, pazi sada, ona nosi pantalone.

U kući imam ono najstrašnije moguće ponavljanje istorije. Olivera, ista moja keva. I izgleda tako, i ponaša se, što mene stalno dovodi u one situacije koje samo pravi muškarci mogu da prepoznaju kao ozbiljnu opasnost, a žene, da vam pravo kažem, baš nešto zabole

Ma nemoj. Ko da žene odavno ne nose pantalone, i neki muškarci suknje, dođe mi da kažem, ali prećutim, i pretvorim se u istog onog muškarčića od onda.
I sve to prati još jedna nekadašnja reakcija, a ne znam ni danas šta je tačno izaziva, da li istovetni ton, ili iste lokne, onaj identičan pogled, i u dlaku isti prezir, šta god, tek ja na sve to počnem da zevam i ne mogu da se zaustavim.
Koliko je nekada jednu, a danas drugu to nerviralo, ne moram da vam pričam. Pogotovo što je zevanje zarazan proces, pa krene da ih prekida usred najžešće osude mog lika i dela.
Olja je izmislila i sasvim nov izraz za sve to, i smestila ga u optužnicu, a on glasi - kurcobolja.
I to je, odmah da vam kažem, za gospođe svakako najteže delo koje možeš da počiniš. Zamisli, ona tu, pored tebe, čista premija u tvom životu, priča ti tako važne stvari, a tebe u'vatila kurcobolja.
Užas, to preživeti, ili bar ja ne znam kako.
Pa se, bez obzira na to koliko je volim, a obožavam je, sve češće setim onog mog komšije Žike kojeg je čitavog života njegova žena tražila, a ne on nju. I već sam odabrao prodavnicu, i parkić, i pazite kada to budem uradio. Par unučića, i prilegnem, dok je još toplo.
Pa neka obilazi komšiluk, gospođa.