KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Zli ekseri

Stari Zaratustra je tvrdio da će to što je svako naučio da čita pokvariti, naposletku, ne samo ono što se piše nego i ono što se misli. I moram da kažem da se delom ne slažem. Mislim, razumem suštinu, i to vam je isto kao i tvrdnja da previše ljudi ima pravo da glasa, ili pravo da kaže šta misli. Tačna je, ali ko će sada ljudima nešto slično zabraniti?
No, da se vratimo ma temu. Ja bih, na primer, čitanje, kao rašireni običaj, nešto što primenjuju svi, i oni koji treba i oni koji ne treba, možda i mogao da podnesem, ali s pisanjem mi ide već mnogo, mnogo teže. Svako piše, i to postaje nepodnošljivo. Pogotovo za nas koji volimo ili moramo da čitamo jer nas taj nesrećni običaj suočava s takvom gomilom gluposti, hrpom neuspelih pokušaja, silesijom netalentovanih nazovi autora da to često zna da boli.
Pogotovo činjenica da danas svako, šta god da piše, o čemu god da piše, piše, pre svega, o sebi. O tome šta misli, šta oseća, čega ili koga se plaši, šta bi hteo, pa onda još i daju svoje ocene, o ovome i onome, i što je najgore, apsolutno svaki od tih „spisatelja" skroz je ubeđen da je u pravu i da svi mi moramo s tim da se složimo.
Užas! Broj pretencioznih, onih koji sve znaju, širi se geometrijskom progresijom. Novine su zatrpane stavovima, sajtovi blogovima, kolumni i kolumnista ima više po glavi stanovnika nego novina samih.

Nikolo Makijaveli se rodio usred jednog procesa, dovoljno spreman i dovoljno pametan da ga prepozna, što je osobina retka i dan-danas, a kamoli u ono vreme

I kada to pomnožite s brojem „pogrešnih" čitalaca, šta dobijete? Pa zemlju sluđenih a ubeđenih da su u pravu, eto to.
A nekada nije bilo tako. Znalo se ko piše, i zašto piše. Nikolo Makijaveli, na primer, koji je umro baš 21. juna 1527. godine, gde drugde nego u Firenci. Imao je 58 godina tada, i to izuzetno dobro napunjenih, pisanjem, i to onim koje se i dan-danas čita, i to iznova.
A znate li odakle mu ime? Njegova porodica, stara, plemićka, imala je nekada dvorac Montesperoti, ali dok je Nikolo došao na svet, nije bilo više ni dvorca, ni bogatstva, nego ga je samo dočekao porodični grb, na kojem je bio štit sa četiri eksera. Taj grb je stvorio i porodično ime: „Mal chioveli", što vam na toskanskom znači - zli ekseri.
Nesrećnog Nikola, ta odrednica „zli" otpratila je direktno u istoriju, te se i dan-danas oni čitaoci koji preskaču važne knjige gnušaju na njegovo ime i besomučno ponavljaju izanđali termin - makijavelizam.
I da vam odmah kažem, nemaju pojma.
Nikolo se prosto rodio usred jednog procesa, dovoljno spreman i dovoljno pametan da ga prepozna, što je osobina retka i dan-danas, a kamoli u ono vreme.
Rastao je u Firenci Lorenca, Medičija Veličanstvenog, Mikelanđela, Da Vinčija, Botičelija, Mirandole, prisustvovao velikim lomovima, Savanarolinim lomačama taštine, rađanju nove ere i nove klase, i prosto je odlučio da sve to stavi na papir.
A da sve po njega, i njegovo ime, bude tragičnije, njegovo najpoznatije delo, čuveni „Vladalac", objavljeno je tek posle njegove smrti.
I postalo je tako zloglasno da se u Enciklopediji ljudskog ponašanja navodi da postoji „mračna trijada" ličnosti koja je povezana sa agresijom i nasiljem, a njeni „članovi" su: - 1. psihopatija, 2. narcisoidnost, 3. makijavelizam.
Drugim rečima, Nikolo je ocrnjen zauvek. Toliko da se zaboravilo da je tragao za državom u kojoj će svi moći da odlučuju, da je otkrio kakvu važnu ulogu će, u istoriji promena u svetu, odigrati srednja klasa, maštao o ujedinjenju Italije, i prvi shvatio da će najvažniji nosilac svake vlasti biti onaj ko shvati da je njen oslonac volja naroda.
Taj deo, o narodu kao nosiocu politike, i na vlasti „od naroda", postao je kasnije, od Francuske revolucije, model koji je ceo svet prihvatio.
Ali sve to i nije toliko važno za našu priču. Važnije je nešto drugo. Da se ono što se nekada pisalo i danas izučava, odobrava ili ne odobrava, izaziva rasprave i otvara nova vrata novim idejama.
A ono što se danas piše većinom ide u đubre.
Opet, kada bi čovek, a ja bih, ponekad, to voleo, zabranio baš svakome da piše, gde bi nas to odvelo?
Zato pišite i čitajte, i obavezno, kada završite, i napisano i pročitano fiknite u kantu.
Očistite glavu malo, pustite promaju u nju. Postoje vremena kada je to značajnije od svega što čovek može da uradi. I izučavajte Makijavelija bez ikakvih predrasuda.