KOLUMNA, SPAIĆ: Idiotske reklame za idiotska vremena

A te, takve reklame, kombinacijom složenih psiholoških mehanizama, medijskih trikova i zanatskih veština manipulacijom i, nadasve, kvantitetom, sveprisutnošću, nametljivošću i novcem, u pretežnoj meri oblikuju društvene vrednosti i ponašanje

Reklame na televizijama su od propagiranja osrednjosti, malograđanštine, bezličnosti i mlakog, ujednačenog konformizma naglo skočile na sledeći nivo besmisla i sada orgijaju proslavom čistog idiotizma, kao poželjnog načina života, kao stava i modela društveno prihvatljivog ponašanja.

Desilo se to prilično naglo - tek malo jače od godinu dana imam onu mogućnost da gledam program tri dana unazad, pa da premotavam reklame, što sam obilato koristio dok ne naleteh na neki film koji sam gledao u realnom vremenu. Kad, ima se šta videti.

Donedavno, najgore je bilo što su me ti njihovi EPP blokovi uveravali da svi sad moramo biti srećni i nasmejani jer smo, bože moj, mladi i energični kad pijemo zaslađene, gazirane gluposti od kojih je jedina vajda podizanje šećera u krvi i podsticaj na podrigivanje, da uzimamo kredite da rešimo konzumerističke probleme unučadi ili potrebe mladih parova za seksualnom logistikom, da puštamo nekog matorog, ocvalog, ali zato preplanulog duha s izbeljenim zubima da izađe iz onih kanistera za hemijske proizvode i vršlja po kuhinji, muvajući pritom našu babu, a devojke da moraju, u svojim redovnim ciklusima da voze bicikle, luduju na rejv žurkama i bave se ekstremnim sportovima jer im je jedini problem u tom periodu upravo što sve to ne mogu da rade u belim pantalonicama.

Uzgred, reklame za pivo su mi nekako jedine uvek bile OK - ma kako namešteno i izveštačeno delovale, meni se pivo pije kad god ih vidim. Mada, obično mi se pije i bez reklama.

Kad, posle te prijatne, potpuno spontane apstinencije od reklama naleteh ponovo na njih, i to na te nove, grđe i strašnije od onoga što pamtih. Obaška što ti blokovi traju dobrih dvadesetak minuta, što ih biva na svako malo, što uništavaju svaki smisao ikakvog kontinuiranog doživljaja samog programa - na zakonska ograničenja vremena emitovanja propagandnih blokova nekako se i ne čudim što se ni sam ne obazirem, navikoh valjda da su zakoni tu da se krše.

Posle potpuno spontane apstinencije od reklama, naleteh ponovo na njih, i to na te nove, grđe i strašnije od onoga što pamtih

Pojaviše se, na primer, neki smlaćeni tipovi kojima zvoni mobilni iz idiotskih razloga tokom razgovora s nekim inostranim poslovnim partnerima, tamo negde kod njih, a baš je zgodno da te iz kancelarije cimaju za promenu tonera na štampaču ili zbog bolesne tetke nekog od zaposlenih, pa uzimaj taj paket. Ili onaj neki nabildovani, goli crnac (koliko god se to smatralo nekorektnom rečju, tačna je - uostalom otkud znam da li je uopšte Afroamerikanac, Afroevropajac, Afroafrikanac ili belac sa genetskom greškom), koji tverkuje grudima i mahnito vrti glavom i urla u slavu starinskog dezodoransa koji je baš sad našao da se rebrendira.

Budući da je u pitanju proizvod namenjen tome da budemo privlačni ženama, tu imamo mišićavo, golo muško telo - prilično vulgarno, al' reklama je za nas, a ne za žene - pa još crnačko (dobro da nije i vatrogasac), sa svim konotacijama o rasnoj "obdarenosti".

Ovom prilikom neću da otvaram priču vezanu za muškarca kao seksualni objekat, robu, niti priču o rodnoj neravnopravnosti - da se, kojom srećom po mušku publiku, pojavila podjednako obnažena, atraktivna i vulgarna crnkinja, koju bi, je l', zahvaljujući tom mirisu privukao kakav šmokljan poput nas, gledalaca, sifražetkinje bi kliktale do neba. Pa bukvalističko pridržavanje nove marketinške mantre, one o tzv. storytellingu, kad scenaristi koji vole da ih zovemo kopirajterima pomisle da ako je priča, onda je bajka, a ako je već bajka, drugo ne znaju nego da trpaju princeze, patuljke i karikaturalnu gospodu u cilindrima gdegod stignu.

Umeće pričanja priče razumeju na nivou nižih razreda osnovne - ili im je to lični intelektualno-obrazovni domet ili veruju da je to domet publike - što je, u suštini, svejedno i podjednako pogubno.

A te, takve reklame, kombinacijom složenih psiholoških mehanizama, medijskih trikova i zanatskih veština manipulacijom i, nadasve, kvantitetom, sveprisutnošću, nametljivošću i novcem, u pretežnoj meri oblikuju društvene vrednosti i ponašanje. Trampov marš ka Beloj kući, zvečeća praznina briselske birokratije, cirkusantska priroda našeg parlamenta, samopovređujuća odluka Britanaca, dubokomislenost Tvitera i napućenog Instagrama, analitičnost Fejsbuka, izbalansiranost i smislenost medijske scene širom sveta, samo su drugi pojavni oblici iste stvari. Sve se lepo uklopilo - idiotske reklame za idiotska vremena - jer smo tako u mogućnosti.

 var d=document;var s=d.createElement('script');