KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Čaršijski stil

Početkom dvadesetog veka, Jovan Cvijić je zapisao: „Ova čaršija bila je od destruktivnog uticaja, a umnogome je i sada, na sve balkanske narode, naročito stoga što čaršija u mirnim vremenima vodi društvo, i što se poglavito iz nje regrutovala prva inteligencija, sitnog morala, ogromnog egoizma, skroz izopačena."
Gorka i tačna ocena sopstvene sredine, koja ne štedi ni druge, neporeciv vrednosni sud koji se i danas, vek i nešto kasnije, može ponoviti bez izmene i dodataka. Čaršija, to je stalno i neprekidno ponavljano prošlo vreme, zaleđeni perfekat što sve nas - i čaršinlije i nas koji odbijamo to biti, bar u svojim najboljim časovima i trenucima lucidnosti - drži u mentalnom, duhovnom i intelektualnom zatvoru bez rešetaka, opterećene lažnim istorijama i van moderne istorije, nezadovoljne, frustrirane, ljute na ceo svet i poslušne jedino prema stražarima koji su nam nadomak ruke, viđamo ih svakog dana.
Ko prihvati taj zatvor, nagrađen je ponekom masnom, manje masnom ili skromnom privilegijom pod budnim okom stražara i distributera. Koga ne prihvati, treba da očekuje nešto gore od zatvora. Ako hoćete da saznate šta je to, pokušajte sami. Što na osnovu ličnog iskustva ne savetujem, ali vam preporučujem. Pod uslovom da želite biti pojedinac i da ste spremni platiti cenu za to.
Opisi čaršije postoje, i ne samo kod ozbiljnog Cvijića: dobro pisani, teški, očajni, beznadni, žalbeni, duhoviti, komični, groteskni, svakojaki. Ali nijedan ne kaže eksplicitno šta je to čaršija, recimo beogradska, pošto se ostalim balkanskim čaršijama neću baviti, ima ih previše i sve liče kao jaje jajetu.
Ne postoji nijedna definicija - kratka, jednostavna, duga, složena, precizna ili tek razumljiva -koja bi se, ako već ne opisuje srž fenomena, mogla dopuniti, izmeniti nabolje ili stvaralački kritikovati. Nema objašnjenja u enciklopedijama i rečnicima. Naučnici se ne bave tim pojmom ni pojavom koju označava. Ne postoji „Knjiga o čaršiji". Nema okruglih stolova, simpozijuma, debata stručnjaka niti javnih rasprava na temu čaršije. Nigde katedre za čaršinologiju. I još niko nije doktorirao na tu temu.
Usudiću se da predložim jednu definiciju, svestan svih njenih nedostataka.
Čaršija je neformalna, profitna, pseudoelitna organizacija bez organigrama, bez spiska članova, bez javnih rukovodećih tela, bez imena u sudskom registru, bez programa i logoa, bez računovodstva i arhive. Na osnovu svega ovoga jasno je da ne može biti tužena, izvedena na sud i osuđena, mada sama neprekidno optužuje, osuđuje i proganja. Što znači da je nekažnjiva. U toj društvenoj nevidljivosti, pravnoj neuhvatljivosti i potpunoj nekažnjivosti, kriju se njena snaga, njena moć i njen destruktivni uticaj.

Čaršija vodi društvo, ideološki i propagandno, ali uglavnom u jednom pravcu, prema sukobu s drugima, sa susedima i susedima njihovih suseda, i sa ostalima ako ne paze šta rade

Čaršinlije su, ma šta uradili, ma koliku štetu naneli pojedincima, kolektivu ili državi, zaštićeni samim tim što su čaršinlije, što misle, govore i rade kao takvi i što sudove o sebi i svom delovanju donose sami, slave se i nagrađuju međusobno, ugodno žive sa sobom i sa sebi sličnima, nemaju grižu savesti, ne kaju sei blaženo umiru ukoliko ne naruše nepisane i svuda prisutne zakone omerte. Čaršinlije umiru, avaj, čak i čaršijski besmrtnici, ali čaršija ostaje. Ne smanjuje se kao što i ne raste, nema formu, zato ne traži drukčiju, ne menja način funkcionisanja, ne usavršava metode, ne ugleda se na druge, zadovoljna je sobom i nezadovoljna celim svetom. Ne prilagođava se vremenu i civilizaciji, već vreme prilagođava sebi, a iz civilizacije uzima sitnice koje su joj potrebne. Kalendarski dvadeset prvi vek nije čaršijski, ona živi u svom dobu, nepoznatom ostalima. Kao u dobro pogođenom izrazu jednog od njenih velikih ljudi: u tuđem veku. U ovom našem osetio se kao stranac, kao uljez.
U mirnim vremenima, kaže Cvijić, čaršija vodi društvo. Uzmimo, koliko za potrebe ovog teksta, da je društvo zajednica svih ljudi koji žive u isto vreme, u istoj državi, na istom prostoru, s ove strane naših granica. Čaršija zaista vodi društvo, ideološki i propagandno, da ne kažem misaono, ali uglavnom u jednom pravcu, prema sukobu s drugima, sa susedima i susedima njihovih suseda, i sa ostalima ako ne paze šta rade. I prema ratu koji, prema dubokim zamislima čaršijskih stratega, ne sme biti poslednji. Novija istorija nam to potvrđuje, da ne prizivamo staru.
Onaj vek koji čaršijski velikan nostalgično pominje imao je osam ratova, dva svetska i šest domaćih. Malo li je na maloga batu?
Iz čaršije se, kaže Cvijić, uglavnom regrutovala prva inteligencija. Ako sam ga dobro razumeo, to se događalo otprilike pre dve stotine godina. Nešto ranije ili nešto kasnije, svejedno. Prva inteligencija je proizvela, jer izgleda više nije morala regrutovati, drugu, treću, četvrtu i entu inteligenciju, i tako redom do naših dana. Regrutovana ili proizvedena, i ma koja bila po redu, svaka naredna inteligencija nasleđivala je genetsku, mentalnu i psihološku osnovu svih prethodnih, da bi je, kad dođe vreme, prenela sledećoj. Za očuvanje tog nasleđa brinula se čaršija, fantomska i stvarna sila koja ne prestaje delovati upravo svojom nepokretnošću, svojim okorelim navikama, svojim nezajažljivim potrebama i svojim stilom. Evo definicije tog stila: sitne akademsko-narodnjačke varijacije u okviru beskrajne i beskonačne jednoličnosti.