KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Kako je nastala današnja Evropa

Prva teorija je idealistička, druga nihilistička. Prva smatra da smo ispunili sve uslove da postanemo stanovnici raja, druga da moramo biti zadovoljni što, privremeno podmlađeni i zaštićeni medikamentima svog komformizma, bodro čekamo trenutak da se preselimo u čistilište

Postoji mnogo teorija o nastanku Evrope, a proizvode ih profesionalni Evropljani ili Evropljani opšte prakse, vrsta kojoj ne možemo odreći pravo na postojanje kao ni pristup fondovima koji ih hrane.

Od teorije da je ono što sada postoji kao Unija samo "realizacija ideje stare sedam vekova", vrhovni izraz jedne dosledne duhovnosti koja je savladala sopstvenu stvarnost, do suprotne: sadašnja Evropa je izraz nužde, poslednji pokušaj zajedničkog preživljavanja pred samouništenje, pojas za spasavanje koji moramo pretvoriti u kopno jer nikakvih ostrva, arhipelaga i kontinenata nema na vidiku.

Prva je idealistička, druga nihilistička. Prva smatra da smo ispunili sve uslove da postanemo stanovnici raja, druga da moramo biti zadovoljni što, privremeno podmlađeni i zaštićeni medikamentima svog komformizma, bodro čekamo trenutak da se preselimo u čistilište.

Ja mislim drukčije.

Nimalo sklon poverenju u svespasavajuće ideje, u konačne ideologije, u religije bez vere i vere bez razuma, ubeđen sam da se uzroci nastajanja i razlozi postojanja Evrope ne nalaze na sredokraći između ove dve teorije, već sasvim izvan njih: u stvarnosti koja samu sebe održava, u snazi života koji je, prema poznatoj definiciji, "samo skup funkcija koje odolevaju smrti" ili "skup funkcija koje odolevaju smrti tako što proizvode živote".

Hitlerovski "novi evropski poredak" odbacio je sve evropske vrednosti, srozao naš svet u iracionalizam i varvarizam i temeljno razorio materijalna dobra Starog kontinenta. Činilo se da je sudnji dan pred vratima, da se ne može izbeći.

Neki među nama pamte bedu, beznađe i užas tog vremena, još nose otvorene rane i ožiljke, ružne hronične bolesti koji su se nekim čudom, kao da su začaurene boravile u dubinama kolektivnih podsvesti, prenele i na naše potomke. Setimo se ratova krajem dvadesetog veka koji behu samo nastavci velike pošasti iz tridesetih i četrdesetih godina.

Šta bi se dogodilo da je destrukcija pobedila na kraju Drugog svetskog rata? To ne možemo znati, između ostalog i što nas odavde, većine nas ne bi bilo. Na spisku za eksterminaciju nalazili su se, pored mentalno zaostalih, homoseksualaca i drugih, mnoge etničke grupe, mali narodi i slabe države, svi odreda podložni kvalifikaciji "niže rase".

Narod u kome sam rođen, i na čijem jeziku ovo pišem, nalazio se na tom dijaboličnom spisku koji nekim čudom nije ostvaren, a mogao je biti. Na izvršenju tog posla sarađivalo bi onoliko domaćih pomoćnika koliko je potrebno planerima. U tom trenutku, kad je Evropa prestala da se miče poput davljenice koju su talasi izbacili na kopno i trebalo je spasavati veštačkim disanjem, bilo je malo uverenih Evropljana. Ali - i tokom kataklizme i posle nje - pravih i uverenih Evropljana ipak je bilo i, srećom po nas, bili su to razumni, skeptični i realistični ljudi čiji umovi nisu bili kontaminirani ideologijama.

Nisu bolovali od teških utopija koje su upravo pokušale razoriti svet, i zamalo nisu uspele u tome. Nisu smatrali da apstrakcije poput nacije ili klase mogu obezbediti sadašnjost i izgraditi budućnost. Shvatili su da države-nacije i nacije-države, učinivši koliko su mogle za najbolje i za najgore, moraju ustupiti mesto novim, stvaralačkijim i manje opasnim oblicima modernosti, svejedno kako ćemo ih nazvati.

Evropa koju su oni projektovali, imajući u vidu šta je moguće i šta nije moguće, nije ličila ni na jednu prethodnu veličanstvenu zamisao stalnog mira i vekovnog prosperiteta kojima je prošlost obilovala i od kojih nijedna nije uspela, možda upravo zbog imanentne savršenosti. Čovek nije savršen, nijedno društvo i država nisu savršeni: mogu biti jedino malo bolji nego što jesu ili malo manje loši nego što su sada.

Nije to bila ni izgradnja ekumenske civilizacije kojoj sve teži i kojom se sve meri, ni volterovska republika duha, ni savez monarhija, religija i vojski, ni građevina nastala posle osvajanja velikih vojskovođa, dalekovidih državnika ili mudrih filozofa koje naše uobrazilje stvaraju post mortem. Nije bila ni propoved o obećanoj zemlji koja se kasnije, posle decenija boravka u pustinji, pokazuje samo kao zemlja praznih obećanja.

Ne treba toj Evropi pevati pesme zahvalnice niti ode koje nekada behu namenjene domovini. Niti joj se zaklinjati pod zastavama i fanfarama. Dovoljno je u njoj tražiti mogućnosti koje postoje, a ima ih podosta, i one koje će možda postojati.

Bila je to skromna ideja mogućeg koja se, istorijski posmatrano, veoma brzo preobrazila u nešto stvarno što se moglo razvijati, dograđivati i širiti bez ratova, osvajanja teritorija, etničkih čišćenja i genocida.

Bila je to praktična tvorevina koja se, pokazavši izvanredna unutrašnja svojstva i prilagodljivost u svakom pogledu, mogla menjati prema potrebama, dograđivati, preuređivati, poboljšavati, gurati napred, kočiti da ne ide prebrzo, prekrajati, ispravljati, bezmalo koristiti poput lego kockica.

Bila je to moguća Evropa koju većina među nama danas živi kao sopstvenu i zajedničku stvarnost, vidljiva golim okom, dostupna našim čulima, podložna svakoj proveri razuma, te "originalne osnovice evropske duhovnosti".

Ne treba toj Evropi pevati pesme zahvalnice niti ode koje nekada behu namenjene domovini. Niti joj se zaklinjati pod zastavama i fanfarama. Dovoljno je u njoj tražiti mogućnosti koje postoje, a ima ih podosta, i one koje će možda postojati.

Jaspers je rekao: "Evropa ne poseduje ništa posebno svoje osim sposobnosti da bude sve." Da li se može imati više od te čudesne sposobnosti da se bude sve?
I zar mi odavde, takvi kakvi smo, sa svim svojim osobenostima i nastranostima - ili možda upravo zbog njih - ne spadamo u to evropsko sve?} else {