KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Klevetnički stil

Kleveta je, prema definiciji, teška optužba, namerna laž sa ciljem da se nekom nanese šteta, da se uprlja ili uništi njegova čast i njegov ugled.
Pravnici i zakonodavci slažu se u jednoj stvari - to je krivično delo koje treba kazniti raspoloživim zakonskim sredstvima. Razlikuju se, međutim, u stavovima o tome kako definisati klevetu, kako je kazniti i kako je sprečiti. I te razlike omogućavaju opstanak klevete i klevetnika - i klevetništva kao zanata - i u civilizovanom svetu, u pravnim državama, tamo gde se zakoni primenjuju, poštuju i čuvaju svim sredstvima ljudske zajednice.
Kod nas ovde, koliko i kod naše bivše braće, aktuelnih suseda i permanentnih istorijskih neprijatelja - što smo i mi njima - kleveta je deo mentaliteta, javnog života, nacionalne samosvojnosti, znak društvenog uspeha i sigurna ulaznica u visoko društvo.
Na osnovu mog pozamašnog iskustva više puta oklevetanog čoveka i pisca, skovao sam sledeću definiciju: kleveta je simboličko ubistvo s predumišljajem, počinjeno iz niskih pobuda. I sa skrivenim ciljem da pripremi i omogući stvarno ubistvo, već prema prilikama i okolnostima koje će se ukazati, bez posledica po klevetnika.
Podrazumeva se da će klevetnici od tog tihog i najavljenog ubistva imati koristi, biti zaštićeni od sankcija, obilato nagrađeni, a u nekim društvima i nekim vremenima i odlikovani i proslavljeni. Oklevetani, dakle žrtva, imaće čast, ako kojim slučajem psihološki i fizički preživi, da prolazi pored spomenika svojim klevetnicima, da hoda ulicama koje nose njihova imena ili da pije kafu na trgovima koji se po njima zovu.
Da ne pominjem kako ih neprestano može viđati, slušati i čitati po medijima, za njihova duga života - klevetnici duže traju nego njihove žrtve, kao da se sopstvenim beščašćem bodre i obnavljaju - prilikom dodela nagrada, u prvim redovima na nacionalnim proslavama, na spiskovima zaslužnih građana i često posle smrti.
Jedan zanat ili, ako hoćete, jedna profesija ne bi postojala kad ne bi svoje istaknute i u javnosti jednodušno priznate majstore hlebom hranila, koristima nagrađivala i počastima zasipala, i time budila želju učenika i njihovih učenika da se u tom blagorodnom poslu takmiče i usavršavaju. O tuđem trošku i na tuđu štetu. I sa ugodnim izgledima za napredovanje u budućnosti.
Dovde sve izgleda idilično za ovaj zanat ili, ako hoćete, profesiju, našim srcima dragu i našim mentalnim sposobnostima prilagođenu, našem moralu podobnu. Učiti, napredovati, strastveno raditi, otkrivati, poboljšavati postojeće stanje, boriti se protiv svojih mana, unapređivati odnose među ljudima, biti bolji od sebe, stremiti prema budućnosti, koješta, zaista koješta. Čemu sve to kad se sve što želite može postići jednim sredstvom koje se dobija još u krilu porodice, među rođacima i komšijama, u predškolskom uzrastu, na ulici ili u obližnjoj kafani, bez batina i uz odobravanje starijih?

Kleveta je simboličko ubistvo s predumišljajem, počinjeno iz niskih pobuda. I sa skrivenim ciljem da pripremi i omogući stvarno ubistvo

Ali, kao i posle svakog ali, upravo u tom trenutku počinje nevolja. Bilo da su majstori, učenici ili samo aspiranti, proizvođači kleveta, njihovi prenosioci ili obični potrošači, klevetnika ima previše, a novi nadiru, neprestano se pojavljuju iz mraka, pojedinačno i u talasima, i traže svoje mesto pod suncem i pred reflektorima.
Ta sama pojava izaziva još veću nevolju - nedostatak žrtava. Manjak potencijalnih žrtava. I opravdani strah da će ih biti još manje i da će neke među njima biti neupotrebljive. Ili da će žrtve, ne daj bože, nestati, proces istrebljenja pretvoriće se u ostvareno konačno rešenje.
Pakao klevetničke religije jeste prostor, država ili društvo u kojem nema žrtava. Stare su potrošene, nove se ne pojavljuju. Ne samo što nema posla i svakodnevnog uživanja nego ni unutrašnjeg blaženstva koje svaki klevetnik dobija kao bogomdanu nadoknadu kad nanese štetu, uništi ili rečima ubije. Zanat, pardon profesija, gubi snagu, život je bez ukusa i mirisa, sati su dugi i dani nemaju kraja.
Čini se da bi u takvim beznadežnim prilikama morao izbiti rat između klevetnika, koji bi se - pošto primirja biti ne može, niti učesnici znaju išta drugo da rade - morao završiti njihovim samoistrebljenjem. Prvi zaista pravedan rat u ljudskoj istoriji. U njemu se, takođe prvi put, ne bi morali oplakivati mrtvi, niti bi trebalo neutešno tugovati za njima: privremeno preživeli nemaju u sebi saučešća, savesti kajanja ni koliko da im pokvari ručak, a kamoli za posmrtne pesme i dirljive epitafe.
Ali takva apokalipsa je samo hipotetična, jedna literarna parabola pisca ovih redova, inače crnotalasovca, među nama budi rečeno, a ostale njegove nepodopštine saopštiće vam prvi sagovornik. Dobro, ako taj nije sveže obavešten ili prosto nije raspoložen za izmišljanje, znaće drugi ili treći, treba samo da obiđete jedan čaršijski krug, koji se čudesno podudara s krugom dvojke, i da sretnete one koje svakoga dana srećete. Ako ste pravi čaršinlija, kašće vam se samo.
Pa gde je taj klevetnički stil koji ste u naslovu obećali, reći će neko. U svakom od nas ili u svakom od vas. Potražite ga u sebi. Lako ćete ga naći. Ličiće na vas više nego fotografija ili nesigurno skeniranje unutrašnjih organa, govoriće vašim pravim rečima, otkrivaće vašu pravu prirodu. Osoben je, istovremeno nije osoben. Pojedinačni je i istovremeno nije. U ovom vremenu i na ovom mestu, to je jedini individualni stil koji je istovremeno i kolektivni i nacionalni i državni.