KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Memorandum, loš tekst, dobar skandal, teške posledice

Partijske kritike Memoranduma bile su ritualno prazne, nespretne i besadržajne. Napravili su veće štete kritičarima nego kritikovanima, koji su na partijskim sastancima u Akademiji i izvan nje još jednom uspeli da zamene teze, kao i u svom mudrosloviju

U prošlom tekstu izneo sam svoje mišljenje o Memorandumu SANU-a kog se ta visoka ustanova srpskog naroda nije odrekla niti ga na bilo koji način kritički razmatrala.

Šesnaestorica potpisanih besmrtnika (i onaj koji nije potpisan) napisali su svoj "antiliberalni manifest" sa previše loše politike, premalo znanja, nimalo mudrosti i bez ikakve lične odgovornosti. Ta mešavina ničega i svačega nije mogla da deluje neoborivim političkim i istorijskim činjenicama, dubokim formulacijama, stilski izbrušenim rečenicama i snagom lucidnosti. Ničeg od toga u njoj nije bilo.

A šta se nalazilo unutra? Konfuzna kritika sistema koji su sami napravili i održavali, okrivljavanje za sve loše samo Tita i Kardelja (obojicu su jednoglasno izabrali, prvog za počasnog, drugog za redovnog člana svoje Akademije) i poturanje zastarelih ideja svojih političkih protivnika i "poraženih snaga" u prethodnom ratu.

Za takve ideje četrdeset pete su streljali, pedesetih slali u zatvor, šezdesetih oduzimali pasoše, poslove i sva prava, sedamdesetih tvrdo napadali liberale i radili na njihovoj smeni. I odjednom su shvatili da se tim idejama mogu okoristiti ako to prekriju drvenom retorikom i patetičnim jezikom.

Kako će takvo sočinjenije delovati na inteligentne pojedince, mlađe komuniste na vlasti koji godinama posle Titove smrti pričaju o reformama koje ne preduzimaju, na čaršiju i čaršinlije, a time i na "celokupan srpski narod" koji mora da sledi svoje elite? Verovatno nikako ili veoma slabo. Rezultat je neizvestan.

Šesnaest besmrtnika (i onaj koji nije potpisan), svi odreda iskusni igrači sa obe strane partijske linije, povezani sa svima gde treba i upućeni u tajne rabote i marifetluke svog sistema, u skladu sa svojim prirodama i navikama odlučilo se na lukavstvo.

Prvo nameštena krađa. Potom dizanje vike i povike povodom krađe. Skandal, bivši drugovi i buduća braćo! Koliki god da bude skandal, biće buka velika, skrenuće pažnju na postojeći i nepostojeći tekst, već prema potrebama i prilikama, zaštitiće njihove od brige sede glave i decenijske privilegije.

Još će ispasti borci za slobodu i demokratiju - što im nikada ni u snu nije padalo na pamet - i žrtve mlađih komunista i loših srpskih rodoljuba. A onda će se valjda neko među tim zalutalim dušama odlučiti da ne bude više izdajnik i počeće tajne pregovore s njima.

Nameštena krađa je uspela, izveli su je profesionalci. Komadi Memoranduma objavljeni su u visokotiražnim novinama, koje i služe za takve stvari. Skandal je izbio, čaršija se tresla od uzbuđenja, čaršinlije su dobile kolektivnu groznicu, a političari su se uznemirili, neko se usudio da protrese temelje njihovog nečinjenja i izbegavanja reformi.

Partijske kritike Memoranduma bile su ritualno prazne, nespretne i besadržajne. Napravili su veće štete kritičarima nego kritikovanima, koji su na partijskim sastancima u Akademiji i izvan nje još jednom uspeli da zamene teze, kao i u svom mudrosloviju.

Konačni sud o Memorandumu preuzeo sam od doktora Mirka Simića, akademika koji više nije akademik: „Smatram da Memorandum nikako nije 'svetla tačka' srpske istorije već više 'crna mrlja', koja će se teško izbrisati. Isto tako verujem da bi Srbija, bez te crne mrlje, već davno bila uvaženi i poštovani član Evropske unije

Nije se raspravljalo samo o idejama u tom tekstu koga ima i koga istovremeno nema, to se pominjalo kao usput, već o tome ko je ukrao odlomke, s kojim nečistim motivima. Zašto neki tamo muče česne starine kad su oni žrtve pohare? Retke tačne ocene i procene mogućih šteta po sve nas, i po vas koji ovo čitate, nisu izazvale previše pažnje.

Lov na kradljivca božanske vatre iz sakralnih prostorija opseo je i radoznale i do tada ravnodušne, a sam počinitelj nikada nije nađen zato što nije ni tražen. Bio je sakriven kao Poovo "ukradeno pismo", prevideli su ga zato što su ga sve vreme gledali.

Kad je uka-buka počela da se smiruje, i jednoj i drugoj strani valjda se učinilo da nije dobila baš ono što hoće, besmrtnicima takođe. Nisu osuđeni, ali nisu dobili satisfakciju, još nema pregovora. U zamršenim partijskim strukturama - gde su se mešali prvoborci, heroji iz rata, aparatčici bez mašte, mladi komunisti, blagi reformisti i poneki pesimist, koji je uviđao da se vlast pre ili kasnije mora predati - neko je odlučio da ponovo baci iskru.

Početkom iduće godine u Politici je - zar se išta može bez "kadkažemnovina" - objavljena humoreska "Vojko i Savle". Grubo su upoređena dvojica besmrtnika, jedan od pisaca Memoranduma i drugi koji je bio protiv njega. Potpisao izvesni M. Šarenac, koga nisu znali ni urednici koji su taj tekstić redigovali i opremili.

Čaršija je proključala, partijski sastanci su se nizali. Grupa novinara "najstarijeg lista na Balkanu" sastavila je komisiju koja je utvrdila da je tekst kucan na pisaćoj mašini i da se na njemu nalaze tri rukopisa dežurnih urednika i novinara tog znamenitog dana.

I ta se graja, koja je najavljivala buduće događaje, stišala do leta, čekao se obračun u vrhu Partije.

Konačni sud o Memorandumu preuzeo sam od doktora Mirka Simića, akademika koji više nije akademik: „...Smatram da Memorandum nikako nije 'svetla tačka' srpske istorije već više 'crna mrlja', koja će se teško izbrisati. Isto tako verujem da bi Srbija, bez te crne mrlje, već davno bila uvaženi i poštovani član Evropske unije."}