KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Neočekivano skretanje u slepe ulice

Srpske, hrvatske i slovenačke elite - ma šta ta kompromitovana reč značila - u više ruku i na mnogo načina započele su javni i tajni posao sabotaže projekta koji je išao u korist miliona. Da bi ga, prikrivenog nacionalnim frazama, preokrenuli u sopstveni projekat: korist i bogaćenje nekoliko hiljada na račun miliona oštećenih

„Svaka tačka istorije je raskrsnica", kaže jedan engleski autor. „Iz prošlosti u sadašnjost vodi samo jedna staza, ona kojom smo prošli, no prema budućnosti grana se bezbroj staza. Neke od njih su ravnije, šire i jasnije, zbog čega je verovatnije da ćemo poći baš njima, no istorija - ili možda ljudi koji je stvaraju - ponekad zna neočekivano skrenuti."

Takvo jedno „neočekivano skretanje" dogodilo se devedestih godina Jugoslaviji i Jugoslovenima. Umesto ravnije, šire i jasnije staze prema budućnosti - koja je u odnosu na ovaj trenutak davna prošlost - izabrali su gore, teže i skuplje puteve. U većini slučajeva to su bile slepe ulice. Pošto iz njih nema izlaza, zalutali su, posle dugog lupanja glavom u zid mogu se odlučiti na lagano kolektivno samoubistvo ili na povratak prema tački početka.

Ali šta ako raskrsnice, koja je promašena u nepovratno prošlom vremenu, više nema, a nova se ne nudi zbunjenim veselnicima koji su izveli to „neočekivano skretanje" i njihovim potomcima?
Da je neko dan posle Titove sahrane - prethodni je izgubljen u činodejstvu, ponavljanju šupljih fraza i plakanju - upitao učesnike i posmatrače, u okviru jednog fiktivnog referenduma, da li su za Jugoslaviju, većina bi, tvrdim, odgovorila potvrdno.

Deset godina kasnije, većina tih ljudi je na nimalo fiktivnim referendumima, u okviru „prvih demokratskih i slobodnih izbora", odlučno odgovorila - ne.

Šta se u međuvremenu desilo? Ništa. Nije se desilo ništa što bi iole promenilo državu, jednopartijski sistem, društvo i pojedince. Nisu preduzete reforme ili nisu preduzete na vreme. Nije uklonjena jedina ideologija u okviru koje su se, kao u kapsuli bez vrata i prozora, probudile druge, poražene i potisnute ideologije pola veka pre toga.

I upravo to ništa izazvalo je duboku promenu u ljudima, u njihovoj nesvesti i podsvesti, u tami vrtložne i promenljive osećajnosti, u sivoj zoni između poriva prema smrti i nagona prema životu, tamo gde se stvaraju iluzije i ono što kasnije nazivamo svojim mišljenjem.

Slatka iluzija „socijalizma s ljudskim licem" - bolji smo od onih na Istoku, ne zaostajemo mnogo za onima sa Zapada, primer smo čitavom čovečanstvu - polako se i gotovo neprimetno pretvorila u sebi najbližu iluziju o samobitnosti „naroda i narodnosti", njihovoj izuzetnosti, hiljadugodišnjoj državnoj tradiciji i konačnom narodnom ujedinjenju.

I svi su se - uz nesebičnu pomoć svojih političara, nacionalnih elita, psihički promenjenih „Titovih revolucionara" poput šesnaest potpisnika Memoranduma, onog koji nije i potpisao, i mladih lavova koji bi da se odmah dokopaju plena - osetili ugroženima, poniženima i spremnima da se brane, odnosno da napadaju...

Oni koji su blaženo dremali kao Jugosloveni - i ponekad sanjali opaka čudovišta koja su neobično ličila na njihove susede i sugrađane - probudili su se kao Srbi, Hrvati, Slovenci, dodajte sve ostale osim zlosrećnih nacionalnih manjina koje se nigde neće dobro provesti. Iz ogledala oko njih gledale su ih oči iste kao njihove, bunovne, zamagljene i pune mržnje.

I svi su se - uz nesebičnu pomoć svojih političara, nacionalnih elita, psihički promenjenih „Titovih revolucionara" poput šesnaest potpisnika Memoranduma, onog koji nije i potpisao, i mladih lavova koji bi da se odmah dokopaju plena - osetili ugroženima, poniženima i spremnima da se brane, odnosno da napadaju.

Koga? E, o tome će, umesto naroda koji je munjevito zamenio klasu, društvo jednakosti i ostala pomagala revolucije, odlučivati nacionalne elite. Neprijatelja uvek ima dovoljno, a mogu se i izmisliti prema potrebama i nacrtati kao foto-roboti. Oni su naši antipodi kao što smo mi njihovi.
Upravo u tom trenutku podzemnog ključanja, dok ponornice još nisu izbile na površinu, započeta je - i nastavila je da se sprovodi duže od godinu dana - jedna prava i značajna reforma koja nosi ime Ante Markovića. Bila je dobro smišljena, realistična, ostvariva uz nešto napora i dva-tri zrnca obične pameti, bezbolnija i jeftinija od svega što će joj slediti, jednostavna u suštini, miroljubiva do srži i svima je pružala podjednake izglede.

Pa zašto je onda propala ako je imala toliko pogodnosti za sve i gotovo nimalo mana? Takvo pitanje bi trebalo da postavi svako onaj ko se ne seća onog vremena, a ne veruje na reč današnjim ekspertima, evromrscima i rusofilima.

Odgovor je zapanjujuće jednostavan. Propala je zato što je uspevala. Nasilno je prekinuta pošto je počela da donosi rezultate. Zaustavili su je oni kojima je objektivno nanosila štetu i koji su u njoj videli ono čega su se najviše plašili: talas demokratskih sloboda.

Srpske, hrvatske i slovenačke elite - ma šta ta kompromitovana reč značila - u više ruku i na mnogo načina započele su javni i tajni posao sabotaže projekta koji je išao u korist miliona. Da bi ga, prikrivenog nacionalnim frazama, kao i širenjem strahova od izmišljenih opasnosti, preokrenuli u sopstveni projekat: korist i bogaćenje nekoliko hiljada na račun miliona oštećenih.

Milioni onih koji će biti oštećeni i pokradeni - danas ih nazivaju gubitnicima tranzicije - učinili su neočekivanu uslugu svojim elitama: glasali su za njihov projekat. I ne samo to. bili su spremni ili se nisu previše bunili da novim malim bogovima žrtvuju svoje sinove i kćeri, buduće generacije i njihove nastavljače ako ih bude.

Jugoslovenska istorija neočekivano je skrenula u trenutnih sedam - sutra će ih možda biti više - malih istorija koje nikuda ne vode. I koje nikoga do sada ni do čega nisu dovele.