KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Prop-mašina

Svaka država ima svoju propagandnu mašinu (u daljem tekstu prop-mašina), svaki režim na belom svetu. U totalitarizmima se posmatraču spolja čini da ne postoji ništa osim prop-mašine, u nekim demokratijama se neupućenom ili kratkovidom pričinjava da je nema.
Vidljiva ili nevidljiva, ta mašina radi neprekidno, sedam dana u nedelji, dvadeset četiri sata svakog dana, preračunajte to u minute i sekunde dok ste budni i dok spavate. Ne zaustavlja se ni radi popravki, dogradnje, neizbežne inovacije ili promene ulja. Snabdeva se energijom čije izvore ne vidimo, u količinama koje ne poznajemo.
Na njoj nema marke proizvođača i ovlašćenog servisa. Ni uputstava za upotrebu, recimo zbog opasnosti od pregrejavanja ili eksplozije. Podaci o njoj ne mogu se naći u državnim arhivama, na sajtovima vlade ili nevladinih organizacija, nema ih ni na crnom tržištu, niti kod preprodavaca koji su sposobni da vam palatu Beograđanku prodaju kao svemirsku raketu.
Neću se baviti širim istraživanjima - to prepuštam ekspertima, a imamo ih za čitav region i šire - već ću ukratko opisati našu, to jest vašu prop-mašinu. Iz tuđih iskustava i primera, iz mog iskustva na kraju, koje, ma koliko individualno, ne treba potcenjivati: dva puta sam prošao kroz tu mašinu, ponekad imam utisak da nikada nisam izašao.
Ako mislite da se varam, vi se zavaravate. Otkrićete to kad se nađete u toj mašini, to jest kasno. Možda će baš vas zaobići? Nisam siguran, nimalo nisam siguran.
Naša, to jest vaša propagandna mašina je specifična, kako bi rekli naški eksperti. Kao što smo i mi specifični kao društvo, kao država, kao pojedinci: svaki od nas to ističe u kafani, u partiji, na televiziji, pred veroučiteljem, na času istočnjačke meditacije i neumorno nameće svojoj porodici.
Kao društvo mi smo vazda između sela i grada, a ne sasvim ni na periferiji, između daleke i maglovite prošlosti i udaljene i sasvim neizvesne budućnosti, između drugih koje ne priznajemo i onih koji nas ne prihvataju, sami i uvek u pratnji svojih predaka, u savezu s nekima koji nam ni na koji način nisu blizu, u objavljenom i neobjavljenom ratu sa sebi sličnima.
Kao država, svejedno da li tek nekoliko godina nova ili vekovima stara, mi smo na raskrsnici puteva koji su izgubili važnost, na sredokraći između Istoka i Zapada u doba kad su ta dva pojma ostala bez smisla, u kleštima vojnih paktova koje hoćemo i nećemo, biramo oklevanje i obično ostanemo bez zaštite ijednog, deo Evrope i jedini izvan Evrope ako je verovati našim medijima.
Jugoslavija je bila riba-devojka, federacija koja ne federira, zato nije mogla opstati. Srbija nije ni riba ni devojka, zato tvrdi da će opstati, vratiti ono što je izgubila i da će dobiti ono što nikada neće imati, na nebesima višnjim koja su plava i srpske boje ako već ne na ovoj guravoj zemlji. Zar tamo ne stoluje Srbin Bog?
Svaka prop-mašina služi se mitovima, predrasudama, opštim mestima, klevetama i lažima. Obrnite redosled, izađe mu na isto. Naša, to jest vaša prop-mašina služi se istim elementima, nema drugih, niti su na vidiku, ali ih koristi na specifičan način, koji je takav zato što smo mi svi zajedno i pojedinačno specifični, dokazali smo to i dokazivaćemo do kraja.

Umesto da se osloni samo na snagu indoktrinacije, naša, to jest vaša prop-mašina upotrebljava i dva mlinska kamena koji, mada naizgled starinski, melju pouzdano kao da su juče napravljeni. Jedan su mediji, drugi je čaršija

Umesto da se osloni samo na snagu indoktrinacije, naša, to jest vaša prop-mašina upotrebljava i dva mlinska kamena, koji, mada naizgled starinski, melju pouzdano kao da su juče napravljeni. Jedan su mediji, drugi je čaršija. Nije bitno koji je gore, koji dole, pogotovo što često menjaju mesta ili smatraju da su promenili mesta. Rade sinhronizovano, skladno, bez greške i sa uvek istim rezultatima.
Komunisti su, ako su bili ono što su tvrdili da jesu, koristili snagu indoktrinacije od rođenja pa do groba, čaršija je sekundirala soto voće. S pojavom i puštanjem u pogon Slobe Slobode, stvari su se promenile nagore, kao i u svemu drugom s čim je dotični, naprava-fotorobot više nego osoba, došao u dodir. Što znači da su postale sasvim naše i našijenske.
Obračuni sloboprop-mašine, stare i obnovljene delovima koje sam pomenuo, bili su besprizivni, brutalni i strašni i za posmatrače koji se nekim čudom nisu uplašili za sebe. Onima na koje se obrušila, imena dodajte sami, morala je ličiti na bolest koja izabranoga napada sa svih strana, iznutra i spolja. Nije se imao čime braniti, nije poznavao lekove koje treba uzeti ni doktore koji bi ga lečili. Niko ga ne bi čuo ako bi se požalio. Niti bi mu iko pomogao: prop-mašina bi se ustremila na tog bednog bolećivca.
Opstanak ili nestanak zavisili su bukvalno od biološkog imuniteta napadnutog. Većina označenih nije preživela. Dodajte imena koja su vam poznata, možda bliska i draga. U mom sećanju ih ima na desetine.
Nijedno ime na javnoj sceni, političko, umetničko ili neko drugo, koje je u doba punog slobizma prošlo između dva medijsko-čaršijska kamena nije dočekalo „demokratske promene" godine dvehiljadite, nije spaseno od zaborava, niti je oživelo posle toga.
Osim možda Đinđića. Njega je prop-mašina stigla tri godine kasnije, a njegovim imenom ili uspomenom na njega služe se i oni koji su se time okoristili ili koji su učestvovali, pomagali ili „nisu imali saznanja" da će biti odstreljen.