KOLUMNA, VIDOSAV STEVANOVIĆ: Prokleta knjiga bez pravog kraja

Moja knjiga „Milošević, jedan epitaf" završena je pre 17 godina. Objavljena je na francuskom, potom i na drugim jezicima. Dok sam je pisao, bio sam svestan da „ta prokleta knjiga bez pravog kraja" nije samo nadgrobni tekst Miloševićevoj ćosićoidnoj politici, polumrtvoj i u trenutku nastajanja, i njegovim stvaraocima i sledbenicima na svim stupnjevima društva, nego i svima nama, njegovim savremenicima i vršnjacima, zrelim ljudima u punoj intelektualnoj i životnoj snazi.
Epitaf mojoj generaciji.
U moju generaciju svrstavam sve muškarce i žene rođene uoči, za vreme i odmah posle Drugog svetskog rata, u tih pet-šest užasnih godina kad se naša civilizacija našla na ivici ponora i zamalo se predala u ruke varvarima bez mozga, duše i srca.
Ne želim podsećati današnje generacije na prošlost, niti im držati propovedi, ali im preporučujem da ponekad bace jedan pogled unazad, prema onome što se dogodilo - i da ono što su videli ne zaborave prilikom biranja svog puta. Jer, za razliku od nas, oni još uvek mogu da biraju.
Sve što smo hteli, čemu smo težili i što smo još mogli ostvariti na izlasku iz socijalizma i prelaska u nešto drugo, svejedno kako se to zove, bar pokušati ostvariti i bez obzira na razlike u mišljenjima, sve je to odjednom postalo neostvarivo i nestvarno, daleko i nedostižno kao da nam nije bilo na domaku ruke. Nikakva istorijska neminovnost nije vodila jedino prema onome što se desilo i prema ovome što je danas svuda oko nas i na vlasti.
Umesto nekoliko realnih i dobrih ili manje dobrih mogućnosti koje su se pred svima otvarale tih godina, začas smo se našli pred samo jednom, najgorom, razornom i antistvaralačkom, bednom u svakom pogledu i štetnom za sve, osim za manjinu koja ni po čemu nije elita i nije zaslužila da bude iznad nas, pogotovo ne da odlučuje umesto svih.
Ostale mogućnosti su odbačene, kompromitovane su, potrošene, ismejane - i bez prilike da se ijednoj od njih vratimo kako ne bismo eventualno ponovili grešku.
Svi zajedno i svako pojedinačno našli smo se pred izborom: prihvatiti to suženje svesti, intelekta, privrede, suživota, društva i kulture ili ustati protiv njega i boriti se protiv izludele, zavedene, oportunističke ili koristoljubive većine.
Ne pobede radi, ne radi osvajanja vlasti - bilo nas je toliko malo da o tome nismo mogli ni sanjati, a kamoli pokušati da to uradimo - već radi očuvanja razuma, dostojanstva i svoje pojedinačnosti, radi spasa srca, duše i osećajnosti.
Prihvatiti tu mitingašku buku, taj rušilački bes i tu duhovnu nemoć značilo je odmah predati se gorima od sebe i najgorima, ukloniti ono najbolje iz sebe, odreći se lepote i stvaranja - postojati još malo kao deo zaslepljene i otupele mase koja hrli prema svom i našem kraju. Suprotstaviti se značilo je potrošiti ono vremena i snaga što nam je ostalo na borbu u kojoj se moraš baviti svojim neprijateljem umesto sobom, poznavati ga bolje od svega što vredi saznanja, istraživati u njegovoj političkoj i ljudskoj praznini, ličiti na njega u najgorim trenucima svojih poniženja i poraza.

Epitaf mojoj generaciji započet je kad starci koji su pola veka bili na vlasti nisu hteli predati vlast. Smislili su projekat, našli izvršioca radova, našeg vršnjaka, izbezumili mase, preneli na mlađe svoju mržnju prema životu

Kako se završila ta borba koju niko nije zabeležio, osudio, pohvalio ili oklevetao? U tišini i ćutanju, uz buku i bes spolja i okolo. Dobitnici su dobili ono što im ne pripada i sa čim ne znaju šta će, osim da se budalasto razmeću i da se bave krađom ukradenog. Vidite ih svakog dana oko sebe. Ako vam se čini da znaju šta rade, pogledajte ih još jednom, zagledajte ih bolje. Zuje kao muve u zatvorenoj boci, jedući i uništavajući druge muve.
Gubitnici su izgubili ono što su imali, što su mogli imati i najbolje delove sebe, plodove svoje samoće, artefakte nastale iz njihovih imaginacija, vezu sa okolinom, s gradovima u kojima su živeli, s bivšim prijateljima i prevrtljivim kolegama, sa sobom kakvi su nekada bili. Da ne pominjem našu budućnost: potrošena je, više je nemamo.
Nemam podjednak odnos prema mojim knjigama. Neke volim više, druge manje, trećima ponešto zameram, za nekima žalim što ih ne mogu ponovo pisati, svima sam na ovaj ili onaj način zahvalan što su mi pomogle da budem bolji od sebe. Nijedne se ne stidim. Niti kažem: ovu nije trebalo napisati.
Osim „Milošević, jedan epitaf". I to ne zato što mislim da je loša ili aljkavo pisana, ogovaračka, lažljiva ili neobjektivna.
Smatram da je otišla dalje i dublje nego ijedna knjiga na tu opskurnu temu pre i posle nje. Zato sam je i objavio na nekoliko jezika. Uzgred budi rečeno, danas se jedino na srpskom ne može naći, ni u knjižarama ni u bibliotekama. Iščezla je tajanstveno, niko se nije založio za nju, a mene danas više ne zanima. Bila je to „prokleta knjiga bez pravog kraja" i na samom početku. Evo, do danas se nije završila.
Epitaf mojoj generaciji započet je kad starci koji su pola veka bili na vlasti nisu hteli predati vlast. Smislili su projekat, našli izvršioca radova, našeg vršnjaka, izbezumili mase, preneli na mlađe svoju mržnju prema životu.
Poslednja slova epitafa mojoj generaciji masovno su upisana 1990. godine, na „prvim slobodnim i demokratskim izborima". Svi kasniji izbori - osim onih godine 2000. - bili su ponavljanje iste mrtvačke pesme. I svaki put epitaf za jednu novu generaciju.